حَدَّثَنَا أَحْمَدُ بْنُ حَنْبَلٍ، حَدَّثَنَا أَبُو الْمُغِيرَةِ، حَدَّثَنَا صَفْوَانُ، حَدَّثَنَا يَزِيدُ بْنُ خُمَيْرٍ الرَّحْبِيُّ، قَالَ خَرَجَ عَبْدُ اللَّهِ بْنُ بُسْرٍ صَاحِبُ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم مَعَ النَّاسِ فِي يَوْمِ عِيدِ فِطْرٍ أَوْ أَضْحَى فَأَنْكَرَ إِبْطَاءَ الإِمَامِ فَقَالَ إِنَّا كُنَّا قَدْ فَرَغْنَا سَاعَتَنَا هَذِهِ وَذَلِكَ حِينَ التَّسْبِيحِ .
Бизга Аҳмад ибн Ҳанбал, унга Абул Муғийра, унга Сафвон, унга Язийд ибн Хумайр ар-Раҳбий ривоят қилди. У деди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламнинг саҳобаси Абдуллаҳ ибн Буср одамлар билан бирга Рўза ёки Қурбон ҳайити кунида чиқди ва имомнинг кечикишини инкор қилиб: «Биз шу пайтимизда аллақачон намозни тугатган бўлардик», деди. Бу эса тасбиҳ (чошт) вақтида эди.