حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ يَحْيَى بْنِ فَارِسٍ، حَدَّثَنَا نُوحُ بْنُ يَزِيدَ بْنِ سَيَّارٍ الْمُؤَدِّبُ، حَدَّثَنَا إِبْرَاهِيمُ بْنُ سَعْدٍ، قَالَ حَدَّثَنِيهِ ابْنُ إِسْحَاقَ، عَنْ عِيسَى بْنِ مَعْمَرٍ، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ عَمْرِو بْنِ الْفَغْوَاءِ الْخُزَاعِيِّ، عَنْ أَبِيهِ، قَالَ دَعَانِي رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَقَدْ أَرَادَ أَنْ يَبْعَثَنِي بِمَالٍ إِلَى أَبِي سُفْيَانَ يَقْسِمُهُ فِي قُرَيْشٍ بِمَكَّةَ بَعْدَ الْفَتْحِ فَقَالَ " الْتَمِسْ صَاحِبًا " . قَالَ فَجَاءَنِي عَمْرُو بْنُ أُمَيَّةَ الضَّمْرِيُّ فَقَالَ بَلَغَنِي أَنَّكَ تُرِيدُ الْخُرُوجَ وَتَلْتَمِسُ صَاحِبًا . قَالَ قُلْتُ أَجَلْ . قَالَ فَأَنَا لَكَ صَاحِبٌ . قَالَ فَجِئْتُ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قُلْتُ قَدْ وَجَدْتُ صَاحِبًا . قَالَ فَقَالَ " مَنْ " . قُلْتُ عَمْرَو بْنَ أُمَيَّةَ الضَّمْرِيَّ . قَالَ " إِذَا هَبَطْتَ بِلاَدَ قَوْمِهِ فَاحْذَرْهُ فَإِنَّهُ قَدْ قَالَ الْقَائِلُ أَخُوكَ الْبِكْرِيُّ وَلاَ تَأْمَنْهُ " . فَخَرَجْنَا حَتَّى إِذَا كُنْتُ بِالأَبْوَاءِ قَالَ إِنِّي أُرِيدُ حَاجَةً إِلَى قَوْمِي بِوَدَّانَ فَتَلْبَثُ لِي قُلْتُ رَاشِدًا فَلَمَّا وَلَّى ذَكَرْتُ قَوْلَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَشَدَدْتُ عَلَى بَعِيرِي حَتَّى خَرَجْتُ أُوضِعُهُ حَتَّى إِذَا كُنْتُ بِالأَصَافِرِ إِذَا هُوَ يُعَارِضُنِي فِي رَهْطٍ قَالَ وَأَوْضَعْتُ فَسَبَقْتُهُ فَلَمَّا رَآنِي قَدْ فُتُّهُ انْصَرَفُوا وَجَاءَنِي فَقَالَ كَانَتْ لِي إِلَى قَوْمِي حَاجَةٌ . قَالَ قُلْتُ أَجَلْ وَمَضَيْنَا حَتَّى قَدِمْنَا مَكَّةَ فَدَفَعْتُ الْمَالَ إِلَى أَبِي سُفْيَانَ .
Бизга Муҳаммад ибн Яҳё ибн Форис ривоят қилди, бизга Нуҳ ибн Язид ибн Сайёр ал-Муаддиб ривоят қилди, бизга Иброҳим ибн Саъд ривоят қилди, у деди: Буни менга Ибн Ишоқ Ийсо ибн Маъмардан, у Абдуллаҳ ибн Амр ибн ал-Фағво ал-Хузоийдан, у отасидан ривоят қилди, у деди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам мени чақирдилар, улар мени Фатҳ (Макка фатҳидан) кейин Қурайш орасида тақсимлаш учун Абу Суфёнга мол билан жўнатмоқчи эдилар. У зот: «Ўзингга йўлдош топ», дедилар. У деди: Шунда менинг олдимга Амр ибн Умайя аз-Замрий келди ва: «Эшитишимча, сен чиқмоқчи экансан ва йўлдош излаяпсан», деди. Мен: «Ҳа», дедим. У: «Мен сенга йўлдошман», деди. Мен Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламнинг олдиларига келдим ва: «Йўлдош топдим», дедим. У зот: «Ким?» дедилар. Мен: «Амр ибн Умайя аз-Замрий», дедим. У зот: «Унинг қавми юртига тушганингда ундан эҳтиёт бўл, чунки мақолда айтилган: биродаринг бўлса ҳам, унга ишонма», дедилар. Биз йўлга чиқдик. Абвога етганимда у: «Менинг Ваддондаги қавмимга керакли ишим бор, мени бироз кут», деди. Мен: «Яхши бориб кел», дедим. У орқаси билан кетганда Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг сўзларини эсладим, туямни қаттиқ тезлатиб, уни ҳайдаб чиқдим. Асофирга етганимда у бир гуруҳ кишилар билан менга рўбарў келаётган эди. Мен тезлатиб уни ўтиб кетдим. У мени ўзидан ўтиб кетганимни кўргач, улар орқага қайтишди ва у менинг олдимга келди-да: «Менинг қавмимга керакли ишим бор эди», деди. Мен: «Ҳа», дедим. Биз йўлда давом этиб Маккага келдик, мен молни Абу Суфёнга топширдим.