حَدَّثَنَا أَحْمَدُ بْنُ أَبِي شُعَيْبٍ الْحَرَّانِيُّ، حَدَّثَنَا عِيسَى بْنُ يُونُسَ، حَدَّثَنَا هِشَامُ بْنُ عُرْوَةَ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ أَسْمَاءَ، قَالَتْ قَدِمَتْ عَلَىَّ أُمِّي رَاغِبَةً فِي عَهْدِ قُرَيْشٍ وَهِيَ رَاغِمَةٌ مُشْرِكَةٌ فَقُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهِ إِنَّ أُمِّي قَدِمَتْ عَلَىَّ وَهِيَ رَاغِمَةٌ مُشْرِكَةٌ أَفَأَصِلُهَا قَالَ " نَعَمْ فَصِلِي أُمَّكِ " .
Бизга Аҳмад ибн Абу Шуайб ал-Ҳарроний ривоят қилди, бизга Ийсо ибн Юнус ривоят қилди, бизга Ҳишом ибн Урва отасидан, у Асмодан ривоят қилди, у деди: Қурайш билан тузилган аҳд-шартнома даврида онам менга, мушрика ҳолида, (мендан) бирор нарса истаб келди. Мен: «Эй Расулуллаҳ, онам менга мушрика ҳолида келди, унга силаи раҳм қилайми?» дедим. У: «Ҳа, онангга силаи раҳм қил», дедилар.