حَدَّثَنَا إِبْرَاهِيمُ بْنُ الْمُنْذِرِ، قَالَ حَدَّثَنَا الْوَلِيدُ، قَالَ حَدَّثَنَا أَبُو عَمْرٍو، قَالَ حَدَّثَنِي إِسْحَاقُ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ أَبِي طَلْحَةَ، عَنْ أَنَسِ بْنِ مَالِكٍ، قَالَ أَصَابَتِ النَّاسَ سَنَةٌ عَلَى عَهْدِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَبَيْنَا النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم يَخْطُبُ فِي يَوْمِ جُمُعَةٍ قَامَ أَعْرَابِيٌّ فَقَالَ يَا رَسُولَ اللَّهِ هَلَكَ الْمَالُ وَجَاعَ الْعِيَالُ، فَادْعُ اللَّهَ لَنَا. فَرَفَعَ يَدَيْهِ، وَمَا نَرَى فِي السَّمَاءِ قَزَعَةً، فَوَالَّذِي نَفْسِي بِيَدِهِ مَا وَضَعَهَا حَتَّى ثَارَ السَّحَابُ أَمْثَالَ الْجِبَالِ، ثُمَّ لَمْ يَنْزِلْ عَنْ مِنْبَرِهِ حَتَّى رَأَيْتُ الْمَطَرَ يَتَحَادَرُ عَلَى لِحْيَتِهِ صلى الله عليه وسلم فَمُطِرْنَا يَوْمَنَا ذَلِكَ، وَمِنَ الْغَدِ، وَبَعْدَ الْغَدِ وَالَّذِي يَلِيهِ، حَتَّى الْجُمُعَةِ الأُخْرَى، وَقَامَ ذَلِكَ الأَعْرَابِيُّ ـ أَوْ قَالَ غَيْرُهُ ـ فَقَالَ يَا رَسُولَ اللَّهِ، تَهَدَّمَ الْبِنَاءُ وَغَرِقَ الْمَالُ، فَادْعُ اللَّهَ لَنَا. فَرَفَعَ يَدَيْهِ، فَقَالَ " اللَّهُمَّ حَوَالَيْنَا، وَلاَ عَلَيْنَا ". فَمَا يُشِيرُ بِيَدِهِ إِلَى نَاحِيَةٍ مِنَ السَّحَابِ إِلاَّ انْفَرَجَتْ، وَصَارَتِ الْمَدِينَةُ مِثْلَ الْجَوْبَةِ، وَسَالَ الْوَادِي قَنَاةُ شَهْرًا، وَلَمْ يَجِئْ أَحَدٌ مِنْ نَاحِيَةٍ إِلاَّ حَدَّثَ بِالْجَوْدِ.
Иброҳим ибн Мунзир бизга айтди: Валид бизга айтди: Абу Амр бизга айтди: Ишоқ ибн Абдуллаҳ ибн Абу Талҳа менга айтди, Анас ибн Моликдан: У деди: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам замонида одамларга қаҳатчилик (йили) юз берди. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам жума куни хутба қилаётган чогда, бир аъробий туриб: ‹Ё Расулуллаҳ, мол ҳалок бўлди, оила оч қолди, биз учун Аллаҳга дуо қилинг› деди. У зот қўлларини кўтардилар, биз осмонда бир парчача булут кўрмаётган эдик. Жоним қўлида бўлган (Аллаҳ)га қасамки, у зот уларни (қўлларини) қўймадилар, ҳатто тоғлар каби булут пайдо бўлди, сўнг минбаридан тушмасларидан олдин мен ёмғирни у зот соллаллаҳу алайҳи васалламнинг соқолларига оқиб тушаётганини кўрдим. Биз ўша кунимиз, эртаси, индини ва ундан кейинги (кунлар) — кейинги жумагача — ёмғирда қолдик. Ўша аъробий — ёки: бошқаси — туриб: ‹Ё Расулуллаҳ, бино қулади, мол (сувда) чўкди, биз учун Аллаҳга дуо қилинг› деди. У зот қўлларини кўтариб: «Аллаҳим, атрофимизга, устимизга эмас», дедилар. У зот қайси булут томонига қўли билан ишора қилса, у (булут) очилар эди, Мадина (ўрта)си чуқурлик (очиқ жой) каби бўлиб қолди, Қанот водийси бир ой оқди, бирор томондан ҳеч ким келмас эдики, мўл ёмғирни (қаттиқ ёғишни) айтмаса.