حَدَّثَنَا عُثْمَانُ بْنُ الْهَيْثَمِ، أَخْبَرَنَا ابْنُ جُرَيْجٍ، قَالَ عَمْرُو بْنُ دِينَارٍ قَالَ ابْنُ عَبَّاسٍ ـ رضى الله عنهما ـ كَانَ ذُو الْمَجَازِ وَعُكَاظٌ مَتْجَرَ النَّاسِ فِي الْجَاهِلِيَّةِ، فَلَمَّا جَاءَ الإِسْلاَمُ كَأَنَّهُمْ كَرِهُوا ذَلِكَ حَتَّى نَزَلَتْ {لَيْسَ عَلَيْكُمْ جُنَاحٌ أَنْ تَبْتَغُوا فَضْلاً مِنْ رَبِّكُمْ} فِي مَوَاسِمِ الْحَجِّ.
Усмон ибн Ҳайсам бизга айтди: Ибн Журайж бизга хабар берди: Амр ибн Динор деди: Ибн Аббос розияллаҳу анҳума деди: Зул-Мажоз ва Укоз жоҳилиятда одамларнинг савдо (жойи) эди. Ислом келгач, гўё улар буни (ҳажда савдо қилишни) ёқтирмади, ҳатто: ‹‹Роббингиздан фазл (ризқ) исташингизда сизларга гуноҳ йўқ›› (ояти) ҳаж мавсумларида нозил бўлгунча.