حَدَّثَنَا أَحْمَدُ بْنُ صَالِحٍ، وَيَحْيَى بْنُ سُلَيْمَانَ، قَالاَ حَدَّثَنَا ابْنُ وَهْبٍ، قَالَ أَخْبَرَنِي يُونُسُ، عَنِ ابْنِ شِهَابٍ، عَنْ عُبَيْدِ اللَّهِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ، عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ ـ رضى الله عنهما ـ قَالَ طَافَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فِي حَجَّةِ الْوَدَاعِ عَلَى بَعِيرٍ، يَسْتَلِمُ الرُّكْنَ بِمِحْجَنٍ. تَابَعَهُ الدَّرَاوَرْدِيُّ عَنِ ابْنِ أَخِي الزُّهْرِيِّ عَنْ عَمِّهِ.
Аҳмад ибн Солиҳ ва Яҳё ибн Сулаймон бизга айтди: Иккаласи: Ибн Ваҳб бизга айтди: Юнус менга хабар берди, Ибн Шиҳобдан, у Убайдуллаҳ ибн Абдуллаҳдан, у Ибн Аббос розияллаҳу анҳумадан: У деди: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам Видолашув ҳажида бир туя устида тавоф қилди, Рукнни эгри (учли) таёқ (миҳжан) билан истилом қилди. Унга Даровардий Зуҳрийнинг жиянидан, у амакисидан (ривоят қилиб) мутобаат қилди.