باب عُمْرَةِ التَّنْعِيمِ
حَدَّثَنَا عَلِيُّ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ، حَدَّثَنَا سُفْيَانُ، عَنْ عَمْرٍو، سَمِعَ عَمْرَو بْنَ أَوْسٍ، أَنَّ عَبْدَ الرَّحْمَنِ بْنَ أَبِي بَكْرٍ ـ رضى الله عنهما ـ أَخْبَرَهُ أَنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم أَمَرَهُ أَنْ يُرْدِفَ عَائِشَةَ، وَيُعْمِرَهَا مِنَ التَّنْعِيمِ. قَالَ سُفْيَانُ مَرَّةً سَمِعْتُ عَمْرًا، كَمْ سَمِعْتُهُ مِنْ عَمْرٍو.
Али ибн Абдуллаҳ бизга айтди: Суфён бизга айтди, Амрдан: У Амр ибн Авсни эшитди: Абдурраҳмон ибн Абу Бакр розияллаҳу анҳума унга хабар берди-ки, Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам унга Оишани (ортига) мингаштиришни ва унга Танъимдан умра қилдиришни буюрди. Суфён бир марта: ‹Мен Амрни эшитди› деди (яъни: мен буни Амрдан неча марта эшитди?).
حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ الْمُثَنَّى، حَدَّثَنَا عَبْدُ الْوَهَّابِ بْنُ عَبْدِ الْمَجِيدِ، عَنْ حَبِيبٍ الْمُعَلِّمِ، عَنْ عَطَاءٍ، حَدَّثَنِي جَابِرُ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ ـ رضى الله عنهما ـ أَنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم أَهَلَّ وَأَصْحَابُهُ بِالْحَجِّ وَلَيْسَ مَعَ أَحَدٍ مِنْهُمْ هَدْىٌ، غَيْرَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم وَطَلْحَةَ، وَكَانَ عَلِيٌّ قَدِمَ مِنَ الْيَمَنِ، وَمَعَهُ الْهَدْىُ فَقَالَ أَهْلَلْتُ بِمَا أَهَلَّ بِهِ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم. وَإِنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم أَذِنَ لأَصْحَابِهِ أَنْ يَجْعَلُوهَا عُمْرَةً، يَطُوفُوا بِالْبَيْتِ، ثُمَّ يُقَصِّرُوا وَيَحِلُّوا، إِلاَّ مَنْ مَعَهُ الْهَدْىُ، فَقَالُوا نَنْطَلِقُ إِلَى مِنًى وَذَكَرُ أَحَدِنَا يَقْطُرُ فَبَلَغَ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ " لَوِ اسْتَقْبَلْتُ مِنْ أَمْرِي مَا اسْتَدْبَرْتُ مَا أَهْدَيْتُ، وَلَوْلاَ أَنَّ مَعِي الْهَدْىَ لأَحْلَلْتُ ". وَأَنَّ عَائِشَةَ حَاضَتْ فَنَسَكَتِ الْمَنَاسِكَ كُلَّهَا، غَيْرَ أَنَّهَا لَمْ تَطُفْ بِالْبَيْتِ قَالَ فَلَمَّا طَهُرَتْ وَطَافَتْ، قَالَتْ يَا رَسُولَ اللَّهِ أَتَنْطَلِقُونَ بِعُمْرَةٍ وَحَجَّةٍ، وَأَنْطَلِقُ بِالْحَجِّ فَأَمَرَ عَبْدَ الرَّحْمَنِ بْنَ أَبِي بَكْرٍ أَنْ يَخْرُجَ مَعَهَا إِلَى التَّنْعِيمِ، فَاعْتَمَرَتْ بَعْدَ الْحَجِّ فِي ذِي الْحَجَّةِ، وَأَنَّ سُرَاقَةَ بْنَ مَالِكِ بْنِ جُعْشُمٍ لَقِيَ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم وَهُوَ بِالْعَقَبَةِ، وَهُوَ يَرْمِيهَا، فَقَالَ أَلَكُمْ هَذِهِ خَاصَّةً، يَا رَسُولَ اللَّهِ قَالَ " لاَ، بَلْ لِلأَبَدِ ".
Муҳаммад ибн Мусанно бизга айтди: Абдулваҳҳоб ибн Абдул-Мажид бизга айтди, Ҳабиб Муаллимдан, у Атодан: Жобир ибн Абдуллаҳ розияллаҳу анҳума менга айтди: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам ва ашоблари ҳаж билан талбия айтди, улардан ҳеч кимнинг ёнида ҳадя йўқ эди, фақат Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам ва Талҳадан бошқа. Али Ямандан келган эди, унинг ёнида ҳадя бор эди. У: ‹Мен Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам талбия айтган нарса билан талбия айтди› деди. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам ашобларига уни (ҳажни) умра қилиб олишга — Байтни тавоф қилишга, сўнг (соч)ни қисқартириб, (иҳромдан) чиқишга — изн берди, ёнида ҳадя бўлган кишидан бошқа(си). Улар: ‹Биз Минога — биримизнинг закари (жинсий аъзоси) томиб турган ҳолда — борамизми?› деди. Бу Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга етди, у зот: «Агар мен олдиндан билганимда — кейин билганимни — мен ҳадя келтирмас эдим. Агар менинг ёнимда ҳадя бўлмаганида, мен (иҳромдан) чиқар эдим» дедилар. Оиша ҳайзли бўлиб қолди, у барча маносикларни бажарди, фақат Байтни тавоф қилмади. У деди: Покланиб, тавоф қилгач, у: ‹Ё Расулуллаҳ, сизлар умра ва ҳаж билан қайтяпсиз, мен (фақат) ҳаж билан қайтяпман?› деди. У зот Абдурраҳмон ибн Абу Бакрни у билан Танъимга чиқишга буюрди, у (Оиша) ҳаждан кейин Зул-Ҳижжада умра қилди. Ва Суроқа ибн Молик ибн Жуъшум Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга — у зот Ақабада, уни (Жамрани) отаётган пайтда — йўлиқди ва: ‹Бу (мутъа) фақат сизларга хосми, ё Расулуллаҳ?› деди. У зот: «Йўқ, балки абадий (ҳаммага)дир» дедилар.