حَدَّثَنَا أَبُو الْيَمَانِ، أَخْبَرَنَا شُعَيْبٌ، عَنِ الزُّهْرِيِّ، قَالَ أَخْبَرَنِي عَمْرُو بْنُ أَبِي سُفْيَانَ بْنِ أَسِيدِ بْنِ جَارِيَةَ الثَّقَفِيُّ ـ وَهْوَ حَلِيفٌ لِبَنِي زُهْرَةَ وَكَانَ مِنْ أَصْحَابِ أَبِي هُرَيْرَةَ ـ أَنَّ أَبَا هُرَيْرَةَ ـ رضى الله عنه ـ قَالَ بَعَثَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم عَشَرَةَ رَهْطٍ سَرِيَّةً عَيْنًا، وَأَمَّرَ عَلَيْهِمْ عَاصِمَ بْنَ ثَابِتٍ الأَنْصَارِيَّ جَدَّ عَاصِمِ بْنِ عُمَرَ، فَانْطَلَقُوا حَتَّى إِذَا كَانُوا بِالْهَدَأَةِ وَهْوَ بَيْنَ عُسْفَانَ وَمَكَّةَ ذُكِرُوا لِحَىٍّ مِنْ هُذَيْلٍ يُقَالُ لَهُمْ بَنُو لِحْيَانَ، فَنَفَرُوا لَهُمْ قَرِيبًا مِنْ مِائَتَىْ رَجُلٍ، كُلُّهُمْ رَامٍ، فَاقْتَصُّوا آثَارَهُمْ حَتَّى وَجَدُوا مَأْكَلَهُمْ تَمْرًا تَزَوَّدُوهُ مِنَ الْمَدِينَةِ فَقَالُوا هَذَا تَمْرُ يَثْرِبَ. فَاقْتَصُّوا آثَارَهُمْ، فَلَمَّا رَآهُمْ عَاصِمٌ وَأَصْحَابُهُ لَجَئُوا إِلَى فَدْفَدٍ، وَأَحَاطَ بِهِمُ الْقَوْمُ فَقَالُوا لَهُمُ انْزِلُوا وَأَعْطُونَا بِأَيْدِيكُمْ، وَلَكُمُ الْعَهْدُ وَالْمِيثَاقُ، وَلاَ نَقْتُلُ مِنْكُمْ أَحَدًا. قَالَ عَاصِمُ بْنُ ثَابِتٍ أَمِيرُ السَّرِيَّةِ أَمَّا أَنَا فَوَاللَّهِ لاَ أَنْزِلُ الْيَوْمَ فِي ذِمَّةِ كَافِرٍ، اللَّهُمَّ أَخْبِرْ عَنَّا نَبِيَّكَ. فَرَمَوْهُمْ بِالنَّبْلِ، فَقَتَلُوا عَاصِمًا فِي سَبْعَةٍ، فَنَزَلَ إِلَيْهِمْ ثَلاَثَةُ رَهْطٍ بِالْعَهْدِ وَالْمِيثَاقِ، مِنْهُمْ خُبَيْبٌ الأَنْصَارِيُّ وَابْنُ دَثِنَةَ وَرَجُلٌ آخَرُ، فَلَمَّا اسْتَمْكَنُوا مِنْهُمْ أَطْلَقُوا أَوْتَارَ قِسِيِّهِمْ فَأَوْثَقُوهُمْ فَقَالَ الرَّجُلُ الثَّالِثُ هَذَا أَوَّلُ الْغَدْرِ، وَاللَّهِ لاَ أَصْحَبُكُمْ، إِنَّ فِي هَؤُلاَءِ لأُسْوَةً. يُرِيدُ الْقَتْلَى، فَجَرَّرُوهُ وَعَالَجُوهُ عَلَى أَنْ يَصْحَبَهُمْ فَأَبَى فَقَتَلُوهُ، فَانْطَلَقُوا بِخُبَيْبٍ وَابْنِ دَثِنَةَ حَتَّى بَاعُوهُمَا بِمَكَّةَ بَعْدَ وَقْعَةِ بَدْرٍ، فَابْتَاعَ خُبَيْبًا بَنُو الْحَارِثِ بْنِ عَامِرِ بْنِ نَوْفَلِ بْنِ عَبْدِ مَنَافٍ، وَكَانَ خُبَيْبٌ هُوَ قَتَلَ الْحَارِثَ بْنَ عَامِرٍ يَوْمَ بَدْرٍ، فَلَبِثَ خُبَيْبٌ عِنْدَهُمْ أَسِيرًا، فَأَخْبَرَنِي عُبَيْدُ اللَّهِ بْنُ عِيَاضٍ أَنَّ بِنْتَ الْحَارِثِ أَخْبَرَتْهُ أَنَّهُمْ حِينَ اجْتَمَعُوا اسْتَعَارَ مِنْهَا مُوسَى يَسْتَحِدُّ بِهَا فَأَعَارَتْهُ، فَأَخَذَ ابْنًا لِي وَأَنَا غَافِلَةٌ حِينَ أَتَاهُ قَالَتْ فَوَجَدْتُهُ مُجْلِسَهُ عَلَى فَخِذِهِ وَالْمُوسَى بِيَدِهِ، فَفَزِعْتُ فَزْعَةً عَرَفَهَا خُبَيْبٌ فِي وَجْهِي فَقَالَ تَخْشَيْنَ أَنْ أَقْتُلَهُ مَا كُنْتُ لأَفْعَلَ ذَلِكَ. وَاللَّهِ مَا رَأَيْتُ أَسِيرًا قَطُّ خَيْرًا مِنْ خُبَيْبٍ، وَاللَّهِ لَقَدْ وَجَدْتُهُ يَوْمًا يَأْكُلُ مِنْ قِطْفِ عِنَبٍ فِي يَدِهِ، وَإِنَّهُ لَمُوثَقٌ فِي الْحَدِيدِ، وَمَا بِمَكَّةَ مِنْ ثَمَرٍ وَكَانَتْ تَقُولُ إِنَّهُ لَرِزْقٌ مِنَ اللَّهِ رَزَقَهُ خُبَيْبًا، فَلَمَّا خَرَجُوا مِنَ الْحَرَمِ لِيَقْتُلُوهُ فِي الْحِلِّ، قَالَ لَهُمْ خُبَيْبٌ ذَرُونِي أَرْكَعْ رَكْعَتَيْنِ. فَتَرَكُوهُ، فَرَكَعَ رَكْعَتَيْنِ ثُمَّ قَالَ لَوْلاَ أَنْ تَظُنُّوا أَنَّ مَا بِي جَزَعٌ لَطَوَّلْتُهَا اللَّهُمَّ أَحْصِهِمْ عَدَدًا. وَلَسْتُ أُبَالِي حِينَ أُقْتَلُ مُسْلِمًا عَلَى أَىِّ شِقٍّ كَانَ لِلَّهِ مَصْرَعِي وَذَلِكَ فِي ذَاتِ الإِلَهِ وَإِنْ يَشَأْ يُبَارِكْ عَلَى أَوْصَالِ شِلْوٍ مُمَزَّعِ فَقَتَلَهُ ابْنُ الْحَارِثِ، فَكَانَ خُبَيْبٌ هُوَ سَنَّ الرَّكْعَتَيْنِ لِكُلِّ امْرِئٍ مُسْلِمٍ قُتِلَ صَبْرًا، فَاسْتَجَابَ اللَّهُ لِعَاصِمِ بْنِ ثَابِتٍ يَوْمَ أُصِيبَ، فَأَخْبَرَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم أَصْحَابَهُ خَبَرَهُمْ وَمَا أُصِيبُوا، وَبَعَثَ نَاسٌ مِنْ كُفَّارِ قُرَيْشٍ إِلَى عَاصِمٍ حِينَ حُدِّثُوا أَنَّهُ قُتِلَ لِيُؤْتَوْا بِشَىْءٍ مِنْهُ يُعْرَفُ، وَكَانَ قَدْ قَتَلَ رَجُلاً مِنْ عُظَمَائِهِمْ يَوْمَ بَدْرٍ، فَبُعِثَ عَلَى عَاصِمٍ مِثْلُ الظُّلَّةِ مِنَ الدَّبْرِ، فَحَمَتْهُ مِنْ رَسُولِهِمْ، فَلَمْ يَقْدِرُوا عَلَى أَنْ يَقْطَعَ مِنْ لَحْمِهِ شَيْئًا.
Абул-Ямон бизга айтди, Шуъайб бизга хабар берди, Зуҳрийдан, у деди: Амр ибн Абу Суфён ибн Асид ибн Жория Сақафий менга хабар берди — у Бану Зуҳранинг иттифоқчиси ва Абу Ҳурайранинг шерикларидан эди — Абу Ҳурайра розияллаҳу анҳу деди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам ўн кишилик бир жосуслик отрядини жўнатди ва уларга Осим ибн Собит Ансорийни — Осим ибн Умарнинг бобосини — амир қилиб қўйди. Улар жўнадилар, токи Ҳадаа (деган жой)да — у Усфон билан Макка оралиғида — бўлганларида, улар Ҳузайл (қабиласи)дан Бану Лиҳён деб аталадиган бир тирикчилик (уруғ)га (хабар) айтилди. Улар уларнинг (ортидан) қарийб икки юз киши отландилар — ҳаммаси ўқчи. Улар уларнинг изларидан бордилар, токи уларнинг Мадинадан озуқа қилиб олган хурмоларини еган жойларини топдилар. Улар: «Бу Ясриб (Мадина) хурмоси», дедилар. Улар уларнинг изларидан (яна) бордилар. Осим ва шериклари уларни кўрганларида, бир баландликка паноҳ олдилар. Қавм уларни қуршаб олди ва уларга: «Тушинглар ва қўлларингизни бизга беринг (таслим бўлинг), сизларга аҳд ва мисоқ (кафолат) бор, сизлардан бирортангизни ўлдирмаймиз», дедилар. Отряд амири Осим ибн Собит: «Аммо мен, Аллаҳга қасамки, бугун бир кофирнинг зиммасига (ҳимоясига) тушмайман. Аллаҳим, пайғамбарингга биз ҳақимизда хабар бер», деди. Шунда улар уларни ўқ билан отдилар, Осимни етти (киши билан бирга) ўлдирдилар. Уларга аҳд ва мисоқ билан уч киши тушди — улар орасида Хубайб Ансорий, Ибн Дасина ва бошқа бир киши (бор эди). Улар (мушриклар) улардан (ушлаш) имконини топганларида, камонлари ипларини ечиб, уларни боғладилар. Учинчи киши: «Бу хиёнатнинг бошланиши; Аллаҳга қасамки, сизларга ҳамроҳ бўлмайман, мана буларда менга ибрат (намуна) бор», деди — ўлдирилганларни назарда тутиб. Улар уни судрадилар ва ўзларига ҳамроҳ бўлиши учун уриндилар, у рад қилди. Шунда уни ўлдирдилар. Улар Хубайб ва Ибн Дасинани олиб кетдилар, токи уларни Бадр воқеасидан кейин Маккада сотдилар. Хубайбни Ҳорис ибн Омир ибн Навфал ибн Абдуманаф ўғиллари сотиб олдилар — Хубайб Ҳорис ибн Омирни Бадр куни ўлдирган эди. Хубайб уларнинг ҳузурида асир бўлиб турди. Менга Убайдуллаҳ ибн Иёз хабар бердики, Ҳориснинг қизи унга хабар берди: улар жамланганларида (ўлдиришга қарор қилганларида), у (Хубайб) ундан устара сўраб олди — у билан (тана жунларини) тозалаш учун — у (қиз) унга берди. У менинг бир ўғлимни олди, мен ғофил эдим, қачон у (бола) унинг олдига борганини (билмадим). (Қиз) деди: Мен уни (Хубайбни) ўғлимни тиззасига ўтқазган, устара қўлида (ҳолда) топдим. Шунда мен шундай қўрқдимки, Хубайб буни юзимда билди ва: «Уни ўлдиришимдан қўрқяпсанми? Мен бундай қилмайман», деди. Аллаҳга қасамки, мен Хубайбдан яхшироқ асирни ҳеч қачон кўрмадим. Аллаҳга қасамки, мен уни бир кун қўлидаги узум бошидан еб турганини топдим, ҳолбуки у темирда боғланган эди, Маккада (ўшанда) мева йўқ эди. У (қиз) дер эди: «Бу Аллаҳ Хубайбга берган ризқдир». Улар уни Ҳарамдан, уни Ҳилл (Ҳарам ташқариси)да ўлдириш учун олиб чиққанларида, Хубайб уларга: «Мени қўйинглар, икки ракат намоз ўқий», деди. Улар уни қўйдилар. У икки ракат намоз ўқиди, сўнг деди: «Агар менинг (бу нарсам) қўрқоқлик деб гумон қилмаганингизда, уни чўзардим. Аллаҳим, уларнинг (ҳар бирини) санаб (ҳалок қил)». (Сўнг шеър айтди): «Мусулмон бўлиб ўлдирилар эканман, қайси ён (томон)да йиқилишимга парво қилмайман — Аллаҳ (йўли) учун бўлгач. Бу — Илоҳ зоти йўлидадир; агар У хоҳласа, парчаланган тананинг бўғинларига барака беради». Уни Ибнул-Ҳорис ўлдирди. Хубайб сабр билан (асир ҳолда) ўлдирилган ҳар бир мусулмон киши учун икки ракат (намоз)ни суннат қилиб қолдирган киши бўлди. Аллаҳ Осим ибн Собитнинг (дуосини) — у ўлдирилган куни — ижобат қилди. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам саҳобаларига уларнинг хабарини ва улар нимага дуч келганини хабар берди. Қурайш кофирларидан баъзи кишилар — Осим ўлдирилгани айтилганда — ундан таниб олинадиган бирор нарса келтирилиши учун (одам) юбордилар, чунки у (Осим) уларнинг улуғларидан бир кишини Бадр куни ўлдирган эди. Шунда Осимнинг устига арилардан (иборат) соябондек (тўп) юборилди, у уни уларнинг элчисидан ҳимоя қилди, улар унинг гўштидан бирор нарсани кеса олмадилар.