Зарурат туғилса зиммий аёлларни текшириш

Jihod kitobi · 1 ҳадис

بَابُ إِذَا اضْطَرَّ الرَّجُلُ إِلَى النَّظَرِ فِي شُعُورِ أَهْلِ الذِّمَّةِ وَالْمُؤْمِنَاتِ إِذَا عَصَيْنَ اللَّهَ وَتَجْرِيدِهِنَّ

حَدَّثَنِي مُحَمَّدُ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ حَوْشَبٍ الطَّائِفِيُّ، حَدَّثَنَا هُشَيْمٌ، أَخْبَرَنَا حُصَيْنٌ، عَنْ سَعْدِ بْنِ عُبَيْدَةَ، عَنْ أَبِي عَبْدِ الرَّحْمَنِ، وَكَانَ، عُثْمَانِيًّا فَقَالَ لاِبْنِ عَطِيَّةَ وَكَانَ عَلَوِيًّا إِنِّي لأَعْلَمُ مَا الَّذِي جَرَّأَ صَاحِبَكَ عَلَى الدِّمَاءِ سَمِعْتُهُ يَقُولُ بَعَثَنِي النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم وَالزُّبَيْرَ، فَقَالَ ‏"‏ ائْتُوا رَوْضَةَ كَذَا، وَتَجِدُونَ بِهَا امْرَأَةً أَعْطَاهَا حَاطِبٌ كِتَابًا ‏"‏‏.‏ فَأَتَيْنَا الرَّوْضَةَ فَقُلْنَا الْكِتَابَ‏.‏ قَالَتْ لَمْ يُعْطِنِي‏.‏ فَقُلْنَا لَتُخْرِجِنَّ أَوْ لأُجَرِّدَنَّكِ‏.‏ فَأَخْرَجَتْ مِنْ حُجْزَتِهَا، فَأَرْسَلَ إِلَى حَاطِبٍ فَقَالَ لاَ تَعْجَلْ، وَاللَّهِ مَا كَفَرْتُ وَلاَ ازْدَدْتُ لِلإِسْلاَمِ إِلاَّ حُبًّا، وَلَمْ يَكُنْ أَحَدٌ مِنْ أَصْحَابِكَ إِلاَّ وَلَهُ بِمَكَّةَ مَنْ يَدْفَعُ اللَّهُ بِهِ عَنْ أَهْلِهِ وَمَالِهِ، وَلَمْ يَكُنْ لِي أَحَدٌ، فَأَحْبَبْتُ أَنْ أَتَّخِذَ عِنْدَهُمْ يَدًا‏.‏ فَصَدَّقَهُ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم‏.‏ قَالَ عُمَرُ دَعْنِي أَضْرِبْ عُنُقَهُ، فَإِنَّهُ قَدْ نَافَقَ‏.‏ فَقَالَ ‏"‏ مَا يُدْرِيكَ لَعَلَّ اللَّهَ اطَّلَعَ عَلَى أَهْلِ بَدْرٍ، فَقَالَ اعْمَلُوا مَا شِئْتُمْ ‏"‏‏.‏ فَهَذَا الَّذِي جَرَّأَهُ‏.‏

Муҳаммад ибн Абдуллаҳ ибн Ҳавшаб Тоифий менга айтди, Ҳушайм бизга айтди, Ҳусайн бизга хабар берди, Саъд ибн Убайдадан, Абу Абдураҳмондан — у усмоний (Усмон тарафдори) эди — у Ибн Атийяга — у алавий (Али тарафдори) эди — деди: «Мен сенинг соҳибинг (Али)ни қон тўкишга (жасур қилган) нарсани биламан». Мен унинг шундай деганини эшитдим: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам мени ва Зубайрни жўнатди ва: «Фалон равзага боринглар, у ерда бир аёлни топасизлар, унга Ҳотиб бир хат берган», деди. Биз равзага келдик ва: «Хатни (бер)», дедик. У: «Менга (ҳеч ким) бермаган», деди. Биз: «Албатта, (хатни) чиқарасан, ёки сени яланғочлайман», дедик. Шунда у уни белбоғидан чиқарди. (Набий) Ҳотибга (одам) юборди (чақиртди). У: «Шошилма! Аллаҳга қасамки, мен куфр қилмадим ва Исломга муҳаббатдан бошқа нарсани зиёда қилмадим. Сенинг саҳобаларингдан ҳар бирининг Маккада Аллаҳ у билан унинг аҳли ва молини ҳимоя қиладиган кишиси бор эди, менда эса ҳеч ким йўқ эди. Шу сабабли мен уларнинг ҳузурида бир яхшилик (қилиб) қўйишни ёқтирдим», деди. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам уни тасдиқлади. Умар: «Мени қўй, бўйнини урай, чунки у мунофиқлик қилди», деди. У: «Сен нимани биласан, балки Аллаҳ Бадр аҳлига (назар) ташлаб: ‹Хоҳлаган ишингизни қилинглар (мен сизларни мағфират қилдим)›, дегандир», деди. Мана шу — уни (Алини) жасур қилган (нарса) эди.