حَدَّثَنَا إِسْمَاعِيلُ بْنُ خَلِيلٍ، أَخْبَرَنَا عَلِيُّ بْنُ مُسْهِرٍ، أَخْبَرَنَا يَحْيَى بْنُ سَعِيدٍ، أَخْبَرَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ عَامِرِ بْنِ رَبِيعَةَ، قَالَ سَمِعْتُ عَائِشَةَ ـ رضى الله عنها ـ تَقُولُ كَانَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم سَهِرَ فَلَمَّا قَدِمَ الْمَدِينَةَ قَالَ " لَيْتَ رَجُلاً مِنْ أَصْحَابِي صَالِحًا يَحْرُسُنِي اللَّيْلَةَ ". إِذْ سَمِعْنَا صَوْتَ سِلاَحٍ فَقَالَ " مَنْ هَذَا ". فَقَالَ أَنَا سَعْدُ بْنُ أَبِي وَقَّاصٍ، جِئْتُ لأَحْرُسَكَ. وَنَامَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم.
Исмоил ибн Халил бизга айтди, Али ибн Мусъҳир бизга хабар берди, Яҳё ибн Саъид бизга хабар берди, Абдуллаҳ ибн Омир ибн Робиа бизга хабар берди, у деди: Оиша розияллаҳу анҳодан эшитдим, у дер эди: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам (бир кечаси) уйқусиз қолди, Мадинага келганида деди: «Кошки саҳобаларимдан бирон солиҳ киши бу кеча мени қўриқласа эди». Шу пайт биз қурол овозини эшитдик, у: «Бу ким?», деди. У: «Мен Саъд ибн Абу Ваққосман, сени қўриқлаш учун келдим», деди. Шунда Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам ухлади.
حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ يُوسُفَ، أَخْبَرَنَا أَبُو بَكْرٍ، عَنْ أَبِي حَصِينٍ، عَنْ أَبِي صَالِحٍ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ ـ رضى الله عنه ـ عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالَ " تَعِسَ عَبْدُ الدِّينَارِ وَالدِّرْهَمِ وَالْقَطِيفَةِ وَالْخَمِيصَةِ، إِنْ أُعْطِيَ رَضِيَ، وَإِنْ لَمْ يُعْطَ لَمْ يَرْضَ ". لَمْ يَرْفَعْهُ إِسْرَائِيلُ عَنْ أَبِي حَصِينٍ.
Яҳё ибн Юсуф бизга айтди, Абу Бакр бизга хабар берди, Абу Ҳусайндан, Абу Солиҳдан, Абу Ҳурайра розияллаҳу анҳудан, Набий соллаллаҳу алайҳи васалламдан, у деди: «Динор, дирҳам, қатифа (чиройли тўн) ва хамиса (чизиқли кийим) қули ҳалок бўлсин — агар берилса рози бўлади, берилмаса рози бўлмайди». Исроил буни Абу Ҳусайндан марфуъ (Набийга кўтариб) ривоят қилмади.
وَزَادَنَا عَمْرٌو قَالَ أَخْبَرَنَا عَبْدُ الرَّحْمَنِ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ دِينَارٍ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ أَبِي صَالِحٍ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ، عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالَ " تَعِسَ عَبْدُ الدِّينَارِ وَعَبْدُ الدِّرْهَمِ وَعَبْدُ الْخَمِيصَةِ، إِنْ أُعْطِيَ رَضِيَ، وَإِنْ لَمْ يُعْطَ سَخِطَ، تَعِسَ وَانْتَكَسَ، وَإِذَا شِيكَ فَلاَ انْتَقَشَ، طُوبَى لِعَبْدٍ آخِذٍ بِعِنَانِ فَرَسِهِ فِي سَبِيلِ اللَّهِ، أَشْعَثَ رَأْسُهُ مُغْبَرَّةٍ قَدَمَاهُ، إِنْ كَانَ فِي الْحِرَاسَةِ كَانَ فِي الْحِرَاسَةِ، وَإِنْ كَانَ فِي السَّاقَةِ كَانَ فِي السَّاقَةِ، إِنِ اسْتَأْذَنَ لَمْ يُؤْذَنْ لَهُ، وَإِنْ شَفَعَ لَمْ يُشَفَّعْ ". قَالَ أَبُو عَبْدِ اللَّهِ لَمْ يَرْفَعْهُ إِسْرَائِيلُ وَمُحَمَّدُ بْنُ جُحَادَةَ عَنْ أَبِي حَصِينٍ وَقَالَ تَعْسًا. كَأَنَّهُ يَقُولُ فَأَتْعَسَهُمُ اللَّهُ. طُوبَى فُعْلَى مِنْ كُلِّ شَىْءٍ طَيِّبٍ، وَهْىَ يَاءٌ حُوِّلَتْ إِلَى الْوَاوِ وَهْىَ مِنْ يَطِيبُ.
Ва Амр бизга (ривоятни) зиёда қилди, у деди: Абдураҳмон ибн Абдуллаҳ ибн Динор бизга хабар берди, отасидан, Абу Солиҳдан, Абу Ҳурайрадан, Набий соллаллаҳу алайҳи васалламдан, у деди: «Динор қули, дирҳам қули ва хамиса қули ҳалок бўлсин — агар берилса рози бўлади, берилмаса ғазабланади; ҳалок бўлсин ва тубанлашсин; агар (оёғига) тикан кирса, чиқариб бўлмасин. Аллаҳ йўлида отининг жиловидан ушлаган, сочи тўзиган, оёқлари чангга беланган банда бахтлидир (Туба); агар қўриқчиликда бўлса қўриқчиликда, агар қўшин орқасида бўлса орқасида (вазифасини адо этади); агар изн сўраса, унга изн берилмайди (мансаб сўрамайди), агар шафоат сўраса, шафоати қабул қилинмайди (мартаба талаб қилмайди)». Абу Абдуллаҳ деди: Исроил ва Муҳаммад ибн Жуҳода буни Абу Ҳусайндан марфуъ қилмадилар, ва «таъсан» (деб ўқиди). Гўё у: «Аллаҳ уларни ҳалок қилсин», дейди. «Туба» — ҳар бир пок нарсадан «фуъло» (вазнида), у «ё» ҳарфи «вов»га айлантирилган, у «ятибу» (покланмоқ) сўзидандир.