حَدَّثَنَا مُوسَى بْنُ إِسْمَاعِيلَ، حَدَّثَنَا أَبُو عَوَانَةَ، حَدَّثَنَا عَبْدُ الْمَلِكِ، عَنْ عَمْرِو بْنِ حُرَيْثٍ، عَنْ عَدِيِّ بْنِ حَاتِمٍ، قَالَ أَتَيْنَا عُمَرَ فِي وَفْدٍ، فَجَعَلَ يَدْعُو رَجُلاً رَجُلاً وَيُسَمِّيهِمْ فَقُلْتُ أَمَا تَعْرِفُنِي يَا أَمِيرَ الْمُؤْمِنِينَ قَالَ بَلَى، أَسْلَمْتَ إِذْ كَفَرُوا، وَأَقْبَلْتَ إِذْ أَدْبَرُوا، وَوَفَيْتَ إِذْ غَدَرُوا، وَعَرَفْتَ إِذْ أَنْكَرُوا. فَقَالَ عَدِيٌّ فَلاَ أُبَالِي إِذًا.
Мусо ибн Исмоил бизға айтди, Абу Авона бизға айтди, Абдулмалик бизға айтди, у Амр ибн Ҳурайсдан, у Адий ибн Ҳотимдан: У айтди: Биз Умарнинг олдига бир элчилик (ваколат) билан келдик. У ҳар бир кишини бирма-бир чақириб, уларни исмлари билан атай бошлади. Мен дедим: «Мени танимайсанми, эй амир ал-мўминин?» У деди: «Ҳа (танидим). Сен улар кофир бўлганида Ислом келтирдинг, улар юз ўгирганида (Исломга) юзландинг, улар аҳдни бузганида вафо қилдинг, улар инкор қилганида (ҳақни) танидим.» Адий деди: «Ундай бўлса, мен (бошқа ҳеч нарсага) парво қилмайман.»