حَدَّثَنِي مُحَمَّدٌ، حَدَّثَنَا أَحْمَدُ بْنُ أَبِي شُعَيْبٍ، حَدَّثَنَا مُوسَى بْنُ أَعْيَنَ، حَدَّثَنَا إِسْحَاقُ بْنُ رَاشِدٍ، أَنَّ الزُّهْرِيَّ، حَدَّثَهُ قَالَ أَخْبَرَنِي عَبْدُ الرَّحْمَنِ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ كَعْبِ بْنِ مَالِكٍ، عَنْ أَبِيهِ، قَالَ سَمِعْتُ أَبِي كَعْبَ بْنَ مَالِكٍ،، وَهْوَ أَحَدُ الثَّلاَثَةِ الَّذِينَ تِيبَ عَلَيْهِمْ أَنَّهُ لَمْ يَتَخَلَّفْ عَنْ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فِي غَزْوَةٍ غَزَاهَا قَطُّ غَيْرَ غَزْوَتَيْنِ غَزْوَةِ الْعُسْرَةِ وَغَزْوَةِ بَدْرٍ. قَالَ فَأَجْمَعْتُ صِدْقَ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم ضُحًى، وَكَانَ قَلَّمَا يَقْدَمُ مِنْ سَفَرٍ سَافَرَهُ إِلاَّ ضُحًى وَكَانَ يَبْدَأُ بِالْمَسْجِدِ، فَيَرْكَعُ رَكْعَتَيْنِ، وَنَهَى النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم عَنْ كَلاَمِي وَكَلاَمِ صَاحِبَىَّ، وَلَمْ يَنْهَ عَنْ كَلاَمِ أَحَدٍ مِنَ الْمُتَخَلِّفِينَ غَيْرِنَا، فَاجْتَنَبَ النَّاسُ كَلاَمَنَا، فَلَبِثْتُ كَذَلِكَ حَتَّى طَالَ عَلَىَّ الأَمْرُ، وَمَا مِنْ شَىْءٍ أَهَمُّ إِلَىَّ مِنْ أَنْ أَمُوتَ فَلاَ يُصَلِّي عَلَىَّ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم أَوْ يَمُوتَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَأَكُونَ مِنَ النَّاسِ بِتِلْكَ الْمَنْزِلَةِ، فَلاَ يُكَلِّمُنِي أَحَدٌ مِنْهُمْ، وَلاَ يُصَلِّي عَلَىَّ، فَأَنْزَلَ اللَّهُ تَوْبَتَنَا عَلَى نَبِيِّهِ صلى الله عليه وسلم حِينَ بَقِيَ الثُّلُثُ الآخِرُ مِنَ اللَّيْلِ، وَرَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم عِنْدَ أُمِّ سَلَمَةَ، وَكَانَتْ أُمُّ سَلَمَةَ مُحْسِنَةً فِي شَأْنِي مَعْنِيَّةً فِي أَمْرِي، فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " يَا أُمَّ سَلَمَةَ تِيبَ عَلَى كَعْبٍ ". قَالَتْ أَفَلاَ أُرْسِلُ إِلَيْهِ فَأُبَشِّرَهُ قَالَ " إِذًا يَحْطِمَكُمُ النَّاسُ فَيَمْنَعُونَكُمُ النَّوْمَ سَائِرَ اللَّيْلَةِ ". حَتَّى إِذَا صَلَّى رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم صَلاَةَ الْفَجْرِ آذَنَ بِتَوْبَةِ اللَّهِ عَلَيْنَا، وَكَانَ إِذَا اسْتَبْشَرَ اسْتَنَارَ وَجْهُهُ حَتَّى كَأَنَّهُ قِطْعَةٌ مِنَ الْقَمَرِ، وَكُنَّا أَيُّهَا الثَّلاَثَةُ الَّذِينَ خُلِّفُوا عَنِ الأَمْرِ الَّذِي قُبِلَ مِنْ هَؤُلاَءِ الَّذِينَ اعْتَذَرُوا حِينَ أَنْزَلَ اللَّهُ لَنَا التَّوْبَةَ، فَلَمَّا ذُكِرَ الَّذِينَ كَذَبُوا رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم مِنَ الْمُتَخَلِّفِينَ، وَاعْتَذَرُوا بِالْبَاطِلِ، ذُكِرُوا بِشَرِّ مَا ذُكِرَ بِهِ أَحَدٌ قَالَ اللَّهُ سُبْحَانَهُ {يَعْتَذِرُونَ إِلَيْكُمْ إِذَا رَجَعْتُمْ إِلَيْهِمْ قُلْ لاَ تَعْتَذِرُوا لَنْ نُؤْمِنَ لَكُمْ قَدْ نَبَّأَنَا اللَّهُ مِنْ أَخْبَارِكُمْ وَسَيَرَى اللَّهُ عَمَلَكُمْ وَرَسُولُهُ} الآيَةَ.
Муҳаммад менга айтди, Аҳмад ибн Абу Шуайб бизга айтди, Мусо ибн Аъян бизга айтди, Ишоқ ибн Рошид бизга айтди, Зуҳрий унга айтди, деди: Менга Абдурраҳмон ибн Абдуллаҳ ибн Каъб ибн Молик отасидан хабар берди: У айтди: Мен отам Каъб ибн Моликни — у тавбаси қабул қилинган уч кишидан бири — (эшитдим): У Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламдан у қилган бирон ғазотда ҳеч қачон ортда қолмаган, фақат икки ғазотда — Усра (Табук) ғазоти ва Бадр ғазотида (қолган). У айтди: Мен Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламга рост гапиришни (ростлигимни) чошт пайтида қарор қилдим. У сафардан кўпинча чошт пайтида келар, масжиддан бошлар, икки ракъат ўқир эди. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам менинг ва икки шеригимнинг гапини ман қилди, биздан бошқа ортда қолганлардан бирортаси билан гаплашишни ман қилмади. Одамлар бизнинг гапимиздан четландилар. Мен шу ҳолатда турдим, то иш менга узоқ чўзилгунча. Менга ўлишимдан — Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам менга жаноза ўқимаслигидан, ёки Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам вафот этиб, мен одамлар ичида ўша мартабада (бойкотда) қолишимдан, ҳеч ким мен билан гаплашмаслигидан ва менга жаноза ўқимаслигидан кўра муҳимроқ нарса йўқ эди. Шунда Аллаҳ бизнинг тавбамизни Набийига соллаллаҳу алайҳи васаллам туннинг охирги учдан бири қолганида нозил қилди. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам Умму Саламанинг ҳузурида эди. Умму Салама менинг ишимда яхшилик қилувчи, ишимга эътибор берувчи эди. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам деди: «Эй Умму Салама, Каъбнинг тавбаси қабул қилинди.» У деди: «Унга (киши) юбориб суюнчиламаймизми?» У деди: «Ундай бўлса, одамлар сизларни босиб (ғужум қилиб), бутун кеча ухлашга қўймайдилар.» То Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам бомдод намозини ўқиганда, Аллаҳнинг бизнинг тавбамизни қабул қилганини эълон қилди. У суюнганида юзи нурланар эди, гўё ойнинг бир бўлаги каби. Биз — уч киши — Аллаҳ бизга тавбани нозил қилганида, узр айтган ўша (мунофиқ) кишилардан қабул қилинган ишдан ортда қолган (кечиктирилган) эдик. Мунофиқлардан Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламга ёлғон айтиб, ботил билан узр айтганлар зикр қилинганида, улар бирор киши ҳақида зикр қилинган энг ёмон (сўз) билан зикр қилиндилар. Аллаҳ субҳонаҳу деди: «Сизлар уларнинг олдига қайтсангиз, улар сизларга узр айтадилар. Айт: узр айтманглар, сизларга асло ишонмаймиз. Аллаҳ бизга сизларнинг хабарларингизни билдирди. Аллаҳнинг ҳам, Расулининг ҳам амалингизни кўради» — оят.