حَدَّثَنَا إِبْرَاهِيمُ بْنُ مُوسَى، أَخْبَرَنَا هِشَامُ بْنُ يُوسُفَ، أَنَّ ابْنَ جُرَيْجٍ، أَخْبَرَهُمْ قَالَ أَخْبَرَنِي يَعْلَى بْنُ مُسْلِمٍ، وَعَمْرُو بْنُ دِينَارٍ، عَنْ سَعِيدِ بْنِ جُبَيْرٍ، يَزِيدُ أَحَدُهُمَا عَلَى صَاحِبِهِ وَغَيْرَهُمَا قَدْ سَمِعْتُهُ يُحَدِّثُهُ عَنْ سَعِيدٍ قَالَ إِنَّا لَعِنْدَ ابْنِ عَبَّاسٍ فِي بَيْتِهِ، إِذْ قَالَ سَلُونِي قُلْتُ أَىْ أَبَا عَبَّاسٍ ـ جَعَلَنِي اللَّهُ فِدَاكَ ـ بِالْكُوفَةِ رَجُلٌ قَاصٌّ يُقَالُ لَهُ نَوْفٌ، يَزْعُمُ أَنَّهُ لَيْسَ بِمُوسَى بَنِي إِسْرَائِيلَ، أَمَّا عَمْرٌو فَقَالَ لِي قَالَ قَدْ كَذَبَ عَدُوُّ اللَّهِ، وَأَمَّا يَعْلَى فَقَالَ لِي قَالَ ابْنُ عَبَّاسٍ حَدَّثَنِي أُبَىُّ بْنُ كَعْبٍ قَالَ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " مُوسَى رَسُولُ اللَّهِ ـ عَلَيْهِ السَّلاَمُ ـ قَالَ ذَكَّرَ النَّاسَ يَوْمًا حَتَّى إِذَا فَاضَتِ الْعُيُونُ، وَرَقَّتِ الْقُلُوبُ وَلَّى، فَأَدْرَكَهُ رَجُلٌ، فَقَالَ أَىْ رَسُولَ اللَّهِ هَلْ فِي الأَرْضِ أَحَدٌ أَعْلَمُ مِنْكَ قَالَ لاَ، فَعَتَبَ عَلَيْهِ إِذْ لَمْ يَرُدَّ الْعِلْمَ إِلَى اللَّهِ قِيلَ بَلَى قَالَ أَىْ رَبِّ فَأَيْنَ قَالَ بِمَجْمَعِ الْبَحْرَيْنِ قَالَ أَىْ رَبِّ اجْعَلْ لِي عَلَمًا أَعْلَمُ ذَلِكَ بِهِ ". فَقَالَ لِي عَمْرٌو قَالَ " حَيْثُ يُفَارِقُكَ الْحُوتُ ". وَقَالَ لِي يَعْلَى قَالَ " خُذْ نُونًا مَيِّتًا حَيْثُ يُنْفَخُ فِيهِ الرُّوحُ، فَأَخَذَ حُوتًا فَجَعَلَهُ فِي مِكْتَلٍ فَقَالَ لِفَتَاهُ لاَ أُكَلِّفُكَ إِلاَّ أَنْ تُخْبِرَنِي بِحَيْثُ يُفَارِقُكَ الْحُوتُ. قَالَ مَا كَلَّفْتَ كَثِيرًا فَذَلِكَ قَوْلُهُ جَلَّ ذِكْرُهُ {وَإِذْ قَالَ مُوسَى لِفَتَاهُ} يُوشَعَ بْنِ نُونٍ ـ لَيْسَتْ عَنْ سَعِيدٍ ـ قَالَ فَبَيْنَمَا هُوَ فِي ظِلِّ صَخْرَةٍ فِي مَكَانٍ ثَرْيَانَ، إِذْ تَضَرَّبَ الْحُوتُ، وَمُوسَى نَائِمٌ، فَقَالَ فَتَاهُ لاَ أُوقِظُهُ حَتَّى إِذَا اسْتَيْقَظَ نَسِيَ أَنْ يُخْبِرَهُ، وَتَضَرَّبَ الْحُوتُ، حَتَّى دَخَلَ الْبَحْرَ فَأَمْسَكَ اللَّهُ عَنْهُ جِرْيَةَ الْبَحْرِ حَتَّى كَأَنَّ أَثَرَهُ فِي حَجَرٍ ـ قَالَ لِي عَمْرٌو هَكَذَا كَأَنَّ أَثَرَهُ فِي حَجَرٍ، وَحَلَّقَ بَيْنَ إِبْهَامَيْهِ وَاللَّتَيْنِ تَلِيانِهِمَا ـ لَقَدْ لَقِينَا مِنْ سَفَرِنَا هَذَا نَصَبًا قَالَ قَدْ قَطَعَ اللَّهُ عَنْكَ النَّصَبَ ـ لَيْسَتْ هَذِهِ عَنْ سَعِيدٍ ـ أَخْبَرَهُ، فَرَجَعَا فَوَجَدَا خَضِرًا ـ قَالَ لِي عُثْمَانُ بْنُ أَبِي سُلَيْمَانَ ـ عَلَى طِنْفِسَةٍ خَضْرَاءَ عَلَى كَبِدِ الْبَحْرِ ـ قَالَ سَعِيدُ بْنُ جُبَيْرٍ ـ مُسَجًّى بِثَوْبِهِ قَدْ جَعَلَ طَرَفَهُ تَحْتَ رِجْلَيْهِ، وَطَرَفَهُ تَحْتَ رَأْسِهِ، فَسَلَّمَ عَلَيْهِ مُوسَى، فَكَشَفَ عَنْ وَجْهِهِ، وَقَالَ هَلْ بِأَرْضِي مِنْ سَلاَمٍ مَنْ أَنْتَ قَالَ أَنَا مُوسَى. قَالَ مُوسَى بَنِي إِسْرَائِيلَ قَالَ نَعَمْ. قَالَ فَمَا شَأْنُكَ قَالَ جِئْتُ لِتُعَلِّمَنِي مِمَّا عُلِّمْتَ رَشَدًا. قَالَ أَمَا يَكْفِيكَ أَنَّ التَّوْرَاةَ بِيَدَيْكَ، وَأَنَّ الْوَحْىَ يَأْتِيكَ، يَا مُوسَى إِنَّ لِي عِلْمًا لاَ يَنْبَغِي لَكَ أَنْ تَعْلَمَهُ وَإِنَّ لَكَ عِلْمًا لاَ يَنْبَغِي لِي أَنْ أَعْلَمَهُ، فَأَخَذَ طَائِرٌ بِمِنْقَارِهِ مِنَ الْبَحْرِ وَقَالَ وَاللَّهِ مَا عِلْمِي وَمَا عِلْمُكَ فِي جَنْبِ عِلْمِ اللَّهِ إِلاَّ كَمَا أَخَذَ هَذَا الطَّائِرُ بِمِنْقَارِهِ مِنَ الْبَحْرِ، حَتَّى إِذَا رَكِبَا فِي السَّفِينَةِ وَجَدَا مَعَابِرَ صِغَارًا تَحْمِلُ أَهْلَ هَذَا السَّاحِلِ إِلَى أَهْلِ هَذَا السَّاحِلِ الآخَرِ عَرَفُوهُ، فَقَالُوا عَبْدُ اللَّهِ الصَّالِحُ ـ قَالَ قُلْنَا لِسَعِيدٍ خَضِرٌ قَالَ نَعَمْ ـ لاَ نَحْمِلُهُ بِأَجْرٍ، فَخَرَقَهَا وَوَتَدَ فِيهَا وَتِدًا. قَالَ مُوسَى أَخَرَقْتَهَا لِتُغْرِقَ أَهْلَهَا لَقَدْ جِئْتَ شَيْئًا إِمْرًا ـ قَالَ مُجَاهِدٌ مُنْكَرًا ـ قَالَ أَلَمْ أَقُلْ إِنَّكَ لَنْ تَسْتَطِيعَ مَعِي صَبْرًا كَانَتِ الأُولَى نِسْيَانًا وَالْوُسْطَى شَرْطًا وَالثَّالِثَةُ عَمْدًا قَالَ لاَ تُؤَاخِذْنِي بِمَا نَسِيتُ وَلاَ تُرْهِقْنِي مِنْ أَمْرِي عُسْرًا، لَقِيَا غُلاَمًا فَقَتَلَهُ ـ قَالَ يَعْلَى قَالَ سَعِيدٌ ـ وَجَدَ غِلْمَانًا يَلْعَبُونَ، فَأَخَذَ غُلاَمًا كَافِرًا ظَرِيفًا فَأَضْجَعَهُ، ثُمَّ ذَبَحَهُ بِالسِّكِّينِ. قَالَ أَقَتَلْتَ نَفْسًا زَكِيَّةً بِغَيْرِ نَفْسٍ لَمْ تَعْمَلْ بِالْحِنْثِ ـ وَكَانَ ابْنُ عَبَّاسٍ قَرَأَهَا زَكِيَّةً زَاكِيَةً مُسْلِمَةً كَقَوْلِكَ غُلاَمًا زَكِيًّا ـ فَانْطَلَقَا، فَوَجَدَا جِدَارًا يُرِيدُ أَنْ يَنْقَضَّ فَأَقَامَهُ ـ قَالَ سَعِيدٌ بِيَدِهِ هَكَذَا ـ وَرَفَعَ يَدَهُ فَاسْتَقَامَ ـ قَالَ يَعْلَى ـ حَسِبْتُ أَنَّ سَعِيدًا قَالَ فَمَسَحَهُ بِيَدِهِ فَاسْتَقَامَ، لَوْ شِئْتَ لاَتَّخَذْتَ عَلَيْهِ أَجْرًا ـ قَالَ سَعِيدٌ أَجْرًا نَأْكُلُهُ ـ وَكَانَ وَرَاءَهُمْ، وَكَانَ أَمَامَهُمْ ـ قَرَأَهَا ابْنُ عَبَّاسٍ أَمَامَهُمْ مَلِكٌ ـ يَزْعُمُونَ عَنْ غَيْرِ سَعِيدٍ أَنَّهُ هُدَدُ بْنُ بُدَدٍ، وَالْغُلاَمُ الْمَقْتُولُ، اسْمُهُ يَزْعُمُونَ جَيْسُورٌ مَلِكٌ يَأْخُذُ كُلَّ سَفِينَةٍ غَصْبًا، فَأَرَدْتُ إِذَا هِيَ مَرَّتْ بِهِ أَنْ يَدَعَهَا لِعَيْبِهَا، فَإِذَا جَاوَزُوا أَصْلَحُوهَا فَانْتَفَعُوا بِهَا وَمِنْهُمْ مَنْ يَقُولُ سَدُّوهَا بِقَارُورَةٍ وَمِنْهُمْ مَنْ يَقُولُ بِالْقَارِ، كَانَ أَبَوَاهُ مُؤْمِنَيْنِ، وَكَانَ كَافِرًا فَخَشِينَا أَنْ يُرْهِقَهُمَا طُغْيَانًا وَكُفْرًا، أَنْ يَحْمِلَهُمَا حُبُّهُ عَلَى أَنْ يُتَابِعَاهُ عَلَى دِينِهِ فَأَرَدْنَا أَنْ يُبَدِّلَهُمَا رَبُّهُمَا خَيْرًا مِنْهُ زَكَاةً لِقَوْلِهِ أَقَتَلْتَ نَفْسًا زَكِيَّةً وَأَقْرَبَ رُحْمًا هُمَا بِهِ أَرْحَمُ مِنْهُمَا بِالأَوَّلِ، الَّذِي قَتَلَ خَضِرٌ وَزَعَمَ غَيْرُ سَعِيدٍ أَنَّهُمَا أُبْدِلاَ جَارِيَةً، وأَمَّا دَاوُدُ بْنُ أَبِي عَاصِمٍ فَقَالَ عَنْ غَيْرِ وَاحِدٍ إِنَّهَا جَارِيَةٌ".
Иброҳим ибн Мусо бизга айтди, Ҳишом ибн Юсуф бизга хабар берди, Ибн Журайж уларга хабар берди, деди: Менга Яъло ибн Муслим ва Амр ибн Динор Саид ибн Жубайрдан хабар бердилар — бири иккинчисидан (матнга) зиёда қилади — ва бошқаларни ҳам, мен уни Саиддан сўзлаётганини эшитганман: У айтди: Биз Ибн Аббоснинг уйида эдик. У: «Мендан сўранглар» деди. Мен дедим: «Эй Абу Аббос — Аллаҳ мени сенга фидо қилсин — Куфада Навф исмли бир қиссахон бор, у (Хизрнинг шериги) Бани Исроилнинг Мусоси эмас деб даъво қилади.» Амр менга деди: У деди: «Аллаҳнинг душмани ёлғон айтди.» Яъло менга деди: Ибн Аббос деди: Менга Убайй ибн Каъб айтди, деди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам деди: «Мусо — Аллаҳнинг Расули алайҳиссалом — одамларга бир кун ваъз қилди, то кўзлар ёшланди, қалблар юмшади. Кейин у юз ўгириб (кетди). Бир киши унга етиб: «Эй Расулуллаҳ, ер юзида сендан билимдонроқ кимса борми?» деди. У: «Йўқ» деди. Аллаҳ унга (илмни Аллаҳга қайтармагани учун) эътироз қилди. «Бор (ҳа)» дейилди. У: «Эй Роббим, қаерда?» деди. (Аллаҳ): «Икки денгиз қўшиладиган жойда» деди. У: «Эй Роббим, менга уни билиб оладиган бир белги қил» деди. Амр менга деди: У деди: «Балиқ сендан айриладиган жойда.» Яъло менга деди: У деди: «Ўлик балиқни ол, унга руҳ пуфланадиган жойда (у тирилади).» У бир балиқ олиб, саватга солди. Хизматкорига: «Сенга фақат — балиқ сендан айриладиган жойни менга хабар беришни топшираман» деди. У: «Кўп (нарса) топширмадинг» деди. Мана шу Аллаҳнинг «Ўшанда Мусо хизматкори Юшаъ ибн Нунга (айтди)» деган сўзидир — бу (исм) Саиддан эмас. У айтди: У нам (сержала) жойдаги тош соясида турганида, балиқ қимирлади. Мусо ухлаб ётарди. Хизматкори: «Уни уйғотмайман» деди, то у (Мусо) уйғонганида, унга хабар беришни унутди. Балиқ қимирлаб, то денгизга киргунча. Аллаҳ ундан денгиз оқимини ушлаб қўйди, ҳатто унинг изи тошда (қолган) каби бўлди. — Амр менга «мана шундай, унинг изи тошда каби» деди ва икки бош бармоғи ва уларга тегишли (кўрсаткич бармоқ)лар орасини ҳалқа қилди. — «Биз бу сафаримиздан чарчадик» деди. У: «Аллаҳ сендан чарчашни кетказди» — бу (қисм) Саиддан эмас — унга хабар берди. Улар қайтиб, Хизрни топдилар. — Усмон ибн Абу Сулаймон менга денгизнинг ўртасида яшил гилам устида (деб) айтди. — Саид ибн Жубайр айтди: У кийимига ўралган, бир учини оёқлари тагига, бир учини боши тагига қўйган эди. Мусо унга салом берди. У юзини очиб: «Менинг еримда салом бўларканми? Сен кимсан?» деди. У: «Мен Мусоман» деди. (Хизр): «Бани Исроилнинг Мусосими?» деди. У: «Ҳа» деди. (Хизр): «Сенинг ишинг нима?» деди. У: «Сен ўргатилган тўғриликдан менга ўргатишинг учун келдим» деди. (Хизр): «Таврот қўлингда бўлиб, сенга ваҳй келаётгани сенга кифоя эмасми? Эй Мусо, менда бир илм борки, уни сен билишинг лойиқ эмас, сенда бир илм борки, уни мен билишим лойиқ эмас» деди. Бир қуш тумшуғи билан денгиздан (сув) олди. (Хизр): «Валлаҳи, менинг ва сенинг илминг Аллаҳнинг илми ёнида — бу қуш тумшуғи билан денгиздан олгани кабидир» деди. То улар кемага минганларида, бу соҳил аҳлини нариги соҳил аҳлига ташийдиган кичик кемалар (кечув жойлари)ни топдилар. Улар уни (Хизрни) танидилар ва: «Аллаҳнинг солиҳ бандаси» дедилар. — Биз Саидга: «Хизрми?» дедик. У: «Ҳа» деди. — «Уни ҳақ (ҳаақ) билан ташимаймиз» (дедилар). У уни тешиб, унга бир қозиқ қоқди. Мусо: «Сен уни тешдингми, аҳлини ғарқ қилиш учун? Сен даҳшатли (имран) иш қилдинг» — Мужоҳид «мункаран (ёмон)» деди — деди. (Хизр): «Сен мен билан сабр қила олмайсан демадимми?» — биринчиси унутиш, ўртаси шарт, учинчиси қасдан эди — деди. (Мусо): «Мени унутган нарсам билан айблама, ишимда мени қийинчиликка солма» деди. Улар бир болани учратдилар, у (Хизр) уни ўлдирди. — Яъло айтди: Саид деди: — У ўйнаётган болаларни топди, чиройли бир кофир болани олиб, уни ётқизди, кейин уни пичоқ билан бўғизлади. (Мусо): «Сен пок (бегуноҳ) бир жонни жон (қасоси)сиз ўлдирдингми? У гуноҳ иш қилмаган-ку» деди. — Ибн Аббос уни «закийя», «заакия», «мусалима» деб ўқиди, сенинг «закий бола» деганинг каби. — Улар юриб, қуламоқчи бўлиб турган бир деворни топдилар, у уни тиклади. — Саид: «Қўли билан мана шундай» деди ва қўлини кўтарди, у тик бўлиб қолди. Яъло айтди: Гумонимча, Саид: «Уни қўли билан сийпади, у тик бўлиб қолди» деди. — (Мусо): «Хоҳласанг, бунинг эвазига ҳақ олардинг» деди. — Саид «ейдиган ҳақ» деди. — «Уларнинг ортида (подшо) бор эди» — Ибн Аббос уни «уларнинг олдида (амомаҳум) бир подшо» деб ўқиди. Саиддан бошқалар уни «Ҳудад ибн Будад», ўлдирилган болани эса «Жайсур» деб даъво қиладилар — «(подшо) ҳар бир кемани зўрлик билан олар эди. Мен у (кема) ундан ўтганида, уни айби сабабли қолдириб кетишини хоҳладим. Улар ўтиб кетганларидан кейин уни тузатиб, ундан фойда оладилар.» Баъзилар «Уни бир шиша билан беркитдилар» дейди, баъзилар «қатрон билан» дейди. «Ота-онаси мўмин эди, у эса кофир эди. Биз уни уларга туғён (зўравонлик) ва куфр етказишидан — уни севишлари уларни унинг дийнига эргашишга олиб боришидан — қўрқдик. Биз Робби уларга ундан кўра покликда яхшироқни (алмаштириб беришини) хоҳладик» — унинг «Пок жонни ўлдирдингми?» сўзи сабабли — «ва раҳмда яқинроқ (болани)» — у иккиси (янги бола)га, Хизр ўлдирган биринчисидан кўра раҳмлироқ. Саиддан бошқаси улар иккисига бир қиз (алмаштириб) берилган деб даъво қилди. Довуд ибн Абу Осим эса бир нечтадан: «У бир қиз эди» деб айтди.»