حَدَّثَنِي قُتَيْبَةُ بْنُ سَعِيدٍ، قَالَ حَدَّثَنِي سُفْيَانُ بْنُ عُيَيْنَةَ، عَنْ عَمْرِو بْنِ دِينَارٍ، عَنْ سَعِيدِ بْنِ جُبَيْرٍ، قَالَ قُلْتُ لاِبْنِ عَبَّاسٍ إِنَّ نَوْفًا الْبَكَالِيَّ يَزْعُمُ أَنَّ مُوسَى بَنِي إِسْرَائِيلَ لَيْسَ بِمُوسَى الْخَضِرِ. فَقَالَ كَذَبَ عَدُوُّ اللَّهِ حَدَّثَنَا أُبَىُّ بْنُ كَعْبٍ عَنْ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ " قَامَ مُوسَى خَطِيبًا فِي بَنِي إِسْرَائِيلَ فَقِيلَ لَهُ أَىُّ النَّاسِ أَعْلَمُ قَالَ أَنَا، فَعَتَبَ اللَّهُ عَلَيْهِ، إِذْ لَمْ يَرُدَّ الْعِلْمَ إِلَيْهِ، وَأَوْحَى إِلَيْهِ بَلَى عَبْدٌ مِنْ عِبَادِي بِمَجْمَعِ الْبَحْرَيْنِ، هُوَ أَعْلَمُ مِنْكَ قَالَ أَىْ رَبِّ كَيْفَ السَّبِيلُ إِلَيْهِ قَالَ تَأْخُذُ حُوتًا فِي مِكْتَلٍ فَحَيْثُمَا فَقَدْتَ الْحُوتَ فَاتَّبِعْهُ قَالَ فَخَرَجَ مُوسَى، وَمَعَهُ فَتَاهُ يُوشَعُ بْنُ نُونٍ، وَمَعَهُمَا الْحُوتُ حَتَّى انْتَهَيَا إِلَى الصَّخْرَةِ، فَنَزَلاَ عِنْدَهَا قَالَ فَوَضَعَ مُوسَى رَأْسَهُ فَنَامَ ـ قَالَ سُفْيَانُ وَفِي حَدِيثِ غَيْرِ عَمْرٍو قَالَ ـ وَفِي أَصْلِ الصَّخْرَةِ عَيْنٌ يُقَالُ لَهَا الْحَيَاةُ لاَ يُصِيبُ مِنْ مَائِهَا شَىْءٌ إِلاَّ حَيِيَ، فَأَصَابَ الْحُوتَ مِنْ مَاءِ تِلْكَ الْعَيْنِ، قَالَ فَتَحَرَّكَ، وَانْسَلَّ مِنَ الْمِكْتَلِ، فَدَخَلَ الْبَحْرَ فَلَمَّا اسْتَيْقَظَ مُوسَى {قَالَ لِفَتَاهُ آتِنَا غَدَاءَنَا} الآيَةَ قَالَ وَلَمْ يَجِدِ النَّصَبَ حَتَّى جَاوَزَ مَا أُمِرَ بِهِ، قَالَ لَهُ فَتَاهُ يُوشَعُ بْنُ نُونٍ {أَرَأَيْتَ إِذْ أَوَيْنَا إِلَى الصَّخْرَةِ فَإِنِّي نَسِيتُ الْحُوتَ} الآيَةَ قَالَ فَرَجَعَا يَقُصَّانِ فِي آثَارِهِمَا، فَوَجَدَا فِي الْبَحْرِ كَالطَّاقِ مَمَرَّ الْحُوتِ، فَكَانَ لِفَتَاهُ عَجَبًا، وَلِلْحُوتِ سَرَبًا قَالَ فَلَمَّا انْتَهَيَا إِلَى الصَّخْرَةِ، إِذْ هُمَا بِرَجُلٍ مُسَجًّى بِثَوْبٍ، فَسَلَّمَ عَلَيْهِ مُوسَى قَالَ وَأَنَّى بِأَرْضِكَ السَّلاَمُ فَقَالَ أَنَا مُوسَى. قَالَ مُوسَى بَنِي إِسْرَائِيلَ قَالَ نَعَمْ هَلْ أَتَّبِعُكَ عَلَى أَنْ تُعَلِّمَنِي مِمَّا عُلِّمْتَ رَشَدًا. قَالَ لَهُ الْخَضِرُ يَا مُوسَى إِنَّكَ عَلَى عِلْمٍ مِنْ عِلْمِ اللَّهِ عَلَّمَكَهُ اللَّهُ لاَ أَعْلَمُهُ، وَأَنَا عَلَى عِلْمٍ مِنْ عِلْمِ اللَّهِ عَلَّمَنِيهِ اللَّهُ لاَ تَعْلَمُهُ. قَالَ بَلْ أَتَّبِعُكَ. قَالَ فَإِنِ اتَّبَعْتَنِي فَلاَ تَسْأَلْنِي عَنْ شَىْءٍ حَتَّى أُحْدِثَ لَكَ مِنْهُ ذِكْرًا، فَانْطَلَقَا يَمْشِيَانِ عَلَى السَّاحِلِ فَمَرَّتْ بِهِمَا سَفِينَةٌ فَعُرِفَ الْخَضِرُ فَحَمَلُوهُمْ فِي سَفِينَتِهِمْ بِغَيْرِ نَوْلٍ ـ يَقُولُ بِغَيْرِ أَجْرٍ ـ فَرَكِبَا السَّفِينَةَ قَالَ وَوَقَعَ عُصْفُورٌ عَلَى حَرْفِ السَّفِينَةِ، فَغَمَسَ مِنْقَارَهُ الْبَحْرَ فَقَالَ الْخَضِرُ لِمُوسَى مَا عِلْمُكَ وَعِلْمِي وَعِلْمُ الْخَلاَئِقِ فِي عِلْمِ اللَّهِ إِلاَّ مِقْدَارُ مَا غَمَسَ هَذَا الْعُصْفُورُ مِنْقَارَهُ قَالَ فَلَمْ يَفْجَأْ مُوسَى، إِذْ عَمَدَ الْخَضِرُ إِلَى قَدُومٍ فَخَرَقَ السَّفِينَةَ، فَقَالَ لَهُ مُوسَى قَوْمٌ حَمَلُونَا بِغَيْرِ نَوْلٍ، عَمَدْتَ إِلَى سَفِينَتِهِمْ فَخَرَقْتَهَا {لِتُغْرِقَ أَهْلَهَا لَقَدْ جِئْتَ} الآيَةَ فَانْطَلَقَا إِذَا هُمَا بِغُلاَمٍ يَلْعَبُ مَعَ الْغِلْمَانِ، فَأَخَذَ الْخَضِرُ بِرَأْسِهِ فَقَطَعَهُ. قَالَ لَهُ مُوسَى {أَقَتَلْتَ نَفْسًا زَكِيَّةً بِغَيْرِ نَفْسٍ لَقَدْ جِئْتَ شَيْئًا نُكْرًا * قَالَ أَلَمْ أَقُلْ لَكَ إِنَّكَ لَنْ تَسْتَطِيعَ مَعِيَ صَبْرًا} إِلَى قَوْلِهِ {فَأَبَوْا أَنْ يُضَيِّفُوهُمَا فَوَجَدَا فِيهَا جِدَارًا يُرِيدُ أَنْ يَنْقَضَّ} فَقَالَ بِيَدِهِ هَكَذَا فَأَقَامَهُ، فَقَالَ لَهُ مُوسَى إِنَّا دَخَلْنَا هَذِهِ الْقَرْيَةَ، فَلَمْ يُضَيِّفُونَا وَلَمْ يُطْعِمُونَا، لَوْ شِئْتَ لاَتَّخَذْتَ عَلَيْهِ أَجْرًا. قَالَ هَذَا فِرَاقُ بَيْنِي وَبَيْنِكَ سَأُنَبِّئُكَ بِتَأْوِيلِ مَا لَمْ تَسْتَطِعْ عَلَيْهِ صَبْرًا. فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " وَدِدْنَا أَنَّ مُوسَى صَبَرَ حَتَّى يُقَصَّ عَلَيْنَا مِنْ أَمْرِهِمَا ". قَالَ وَكَانَ ابْنُ عَبَّاسٍ يَقْرَأُ وَكَانَ أَمَامَهُمْ مَلِكٌ يَأْخُذُ كُلَّ سَفِينَةٍ صَالِحَةٍ غَصْبًا، وَأَمَّا الْغُلاَمُ فَكَانَ كَافِرًا.
Қутайба ибн Саид менга айтди, Суфён ибн Уяйна менга айтди, у Амр ибн Динордан, у Саид ибн Жубайрдан: У айтди: Мен Ибн Аббосга дедим: «Навф ал-Бакалий Бани Исроилнинг Мусоси Хизрнинг Мусоси эмас деб даъво қилади.» У деди: «Аллаҳнинг душмани ёлғон айтди. Бизга Убайй ибн Каъб Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламдан айтди: У деди: «Мусо Бани Исроил ичида хатиб бўлиб турди. Унга: «Одамларнинг энг билимдони ким?» дейилди. У: «Мен» деди. Аллаҳ унга (илмни Ўзига қайтармагани учун) эътироз қилди ва унга ваҳй қилди: «Бор (ҳа), бандаларимдан бир банда икки денгиз қўшиладиган жойда (бор), у сендан билимдонроқ.» У: «Эй Роббим, унга йўл қандай?» деди. (Аллаҳ): «Саватда бир балиқ оласан, балиқни қаерда йўқотсанг, унга эргаш» деди. У айтди: Мусо чиқди, у билан хизматкори Юшаъ ибн Нун, улар билан балиқ бор эди, то тошга етиб, унинг ёнида тушгунларича. У айтди: Мусо бошини қўйиб ухлади. — Суфён деди: Амрдан бошқасининг ҳадисида: — тошнинг тубида «Ҳаёт» деб аталадиган булоқ бор эди, унинг сувидан бирор нарсага тегса, албатта тирилар эди. Балиқга ўша булоқ сувидан тегди. У айтди: У қимирлаб, саватдан сирғалиб чиқди, денгизга кирди. Мусо уйғонганида: «Хизматкорига: «Тушлигимизни келтир» деди» — оят. У айтди: У буюрилган жойдан ўтгунча чарчашни сезмади. Хизматкори Юшаъ ибн Нун унга: «Тошга паноҳ тортганимизда (кўрдингми)? Мен балиқни унутдим» — оят — деди. У айтди: Улар изларини қувиб қайтдилар, денгизда тоқ (гумбаз) каби балиқнинг йўлини топдилар. У хизматкори учун ажойибот, балиқ учун туйнук эди. У айтди: Улар тошга етганида, қарасалар, бир киши кийимга ўралган. Мусо унга салом берди. У: «Сенинг ерингда салом қаёқдан?» деди. У: «Мен Мусоман» деди. (Хизр): «Бани Исроилнинг Мусосими?» деди. У: «Ҳа. Сен ўргатилган тўғриликдан менга ўргатишинг (шарти) билан сенга эргашайми?» деди. Хизр унга: «Эй Мусо, сен Аллаҳнинг илмидан, Аллаҳ сенга ўргатган бир илмдасан, уни мен билмайман. Мен Аллаҳнинг илмидан, Аллаҳ менга ўргатган бир илмдаман, уни сен билмайсан» деди. У: «Балки сенга эргашаман» деди. (Хизр): «Агар менга эргашсанг, мен сенга у ҳақида зикр қилмагунимча, мендан бирор нарса сўрама» деди. Улар соҳилда юриб кетдилар. Бир кема улар ёнидан ўтди, Хизр танилди, улар уларни ўз кемасида ҳақсиз — яъни ужратсиз — ташидилар. Улар кемага миндилар. У айтди: Бир чумчуқ кема четига қўнди, тумшуғини денгизга ботирди. Хизр Мусога: «Сенинг, менинг ва халқларнинг илми Аллаҳнинг илмида — бу чумчуқ тумшуғини ботиргани миқдоридан бошқа эмас» деди. У айтди: Мусо сезмай қолди, Хизр болтага қасд қилиб кемани тешди. Мусо унга: «Бизни ҳақсиз ташиган қавм! Сен уларнинг кемасига қасд қилиб, уни тешдинг, аҳлини ғарқ қилишга...» — оят — деди. Улар юрдилар, қарасалар, бир бола болалар билан ўйнаяпти. Хизр унинг бошини олиб, уни кесди. Мусо унга: «Пок жонни жон (қасоси)сиз ўлдирдингми? Сен ёмон иш қилдинг!» — «Сен мен билан сабр қила олмайсан демадимми?» сўзигача — деди. То: «Улар уларни меҳмон қилишдан бош тортдилар. Унда қуламоқчи бўлиб турган деворни топдилар» (сўзигача). У қўли билан мана шундай қилиб, уни тиклади. Мусо унга: «Биз бу қишлоқга кирдик, улар бизни меҳмон қилмадилар, таом ҳам бермадилар. Хоҳласанг, бунинг эвазига ҳақ олардинг» деди. (Хизр): «Бу — мен билан сен орасидаги айрилиш. Мен сенга сабр қила олмаган нарсаларнинг таъвилини хабар бераман» деди.» Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам деди: «Биз Мусо сабр қилса, бизга улар иккисининг иши ҳақида ҳикоя қилинишини хоҳлардик.» У айтди: Ибн Аббос «Уларнинг олдида ҳар бир яхши кемани зўрлик билан оладиган подшо бор эди» деб ўқир эди. «Болага келсак, у кофир эди.»