حَدَّثَنِي عَبْدُ اللَّهِ بْنُ مُنِيرٍ، سَمِعَ أَبَا النَّضْرِ، حَدَّثَنَا عَبْدُ الرَّحْمَنِ ـ هُوَ ابْنُ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ دِينَارٍ ـ عَنْ أَبِيهِ، عَنْ أَبِي صَالِحٍ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ، قَالَ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " مَنْ آتَاهُ اللَّهُ مَالاً فَلَمْ يُؤَدِّ زَكَاتَهُ، مُثِّلَ لَهُ مَالُهُ شُجَاعًا أَقْرَعَ، لَهُ زَبِيبَتَانِ يُطَوَّقُهُ يَوْمَ الْقِيَامَةِ، يَأْخُذُ بِلِهْزِمَتَيْهِ ـ يَعْنِي بِشِدْقَيْهِ ـ يَقُولُ أَنَا مَالُكَ أَنَا كَنْزُكَ ". ثُمَّ تَلاَ هَذِهِ الآيَةَ {وَلاَ يَحْسِبَنَّ الَّذِينَ يَبْخَلُونَ بِمَا آتَاهُمُ اللَّهُ مِنْ فَضْلِهِ} إِلَى آخِرِ الآيَةِ.
Абдуллаҳ ибн Мунир менга айтди, у Абун-Надрдан эшитди, Абдурраҳмон — у Ибн Абдуллаҳ ибн Динор — бизга айтди, у отасидан, у Абу Солиҳдан, у Абу Ҳурайрадан: У айтди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам деди: «Кимга Аллаҳ мол берса, у унинг закотини адо этмаса, унинг моли унга Қиёмат куни боши яланғ (заҳари кўп) илон шаклида намоён қилинади, унинг икки кўзи устида икки нуқтаси бор, у (илон) бўйнига ўралади, икки жағидан (яъни икки лунжидан) тутиб: «Мен сенинг молинг, мен сенинг хазинангман» дейди.» Кейин у бу оятни тиловат қилди: «Аллаҳ ўз фазлидан берган нарсага бахиллик қиладиганлар (уни ўзлари учун яхши деб) гумон қилмасинлар» — оят охиригача.