حَدَّثَنَا آدَمُ بْنُ أَبِي إِيَاسٍ، حَدَّثَنَا شُعْبَةُ، حَدَّثَنَا مُغِيرَةُ بْنُ النُّعْمَانِ، قَالَ سَمِعْتُ سَعِيدَ بْنَ جُبَيْرٍ، قَالَ {آيَةٌ} اخْتَلَفَ فِيهَا أَهْلُ الْكُوفَةِ، فَرَحَلْتُ فِيهَا إِلَى ابْنِ عَبَّاسٍ فَسَأَلْتُهُ عَنْهَا فَقَالَ نَزَلَتْ هَذِهِ الآيَةُ {وَمَنْ يَقْتُلْ مُؤْمِنًا مُتَعَمِّدًا فَجَزَاؤُهُ جَهَنَّمُ} هِيَ آخِرُ مَا نَزَلَ وَمَا نَسَخَهَا شَىْءٌ.
Одам ибн Абу Иёс бизга айтди, Шуъба бизга айтди, Муғийра ибн ан-Нуъмон бизга айтди, деди: Мен Саид ибн Жубайрни эшитдим: У айтди: Куфа аҳли ихтилоф қилган бир оят (ҳақида), мен у ҳақида Ибн Аббоснинг олдиға сафар қилдим ва ундан сўрадим. У деди: Бу оят: «Ким мўминни қасддан ўлдирса, унинг жазоси жаҳаннамдур» (ояти) нозил бўлди, у охирги нозил бўлган (оятлардан)дир, уни ҳеч нарса бекор қилмаган.