حَدَّثَنَا أَحْمَدُ بْنُ عَمْرِو بْنِ السَّرْحِ، حَدَّثَنَا ابْنُ وَهْبٍ، عَنْ حَيْوَةَ بْنِ شُرَيْحٍ، وَابْنِ، لَهِيعَةَ عَنْ يَزِيدَ بْنِ أَبِي حَبِيبٍ، عَنْ أَسْلَمَ أَبِي عِمْرَانَ، قَالَ : غَزَوْنَا مِنَ الْمَدِينَةِ نُرِيدُ الْقُسْطَنْطِينِيَّةَ، وَعَلَى الْجَمَاعَةِ عَبْدُ الرَّحْمَنِ بْنُ خَالِدِ بْنِ الْوَلِيدِ وَالرُّومُ مُلْصِقُو ظُهُورِهِمْ بِحَائِطِ الْمَدِينَةِ، فَحَمَلَ رَجُلٌ عَلَى الْعَدُوِّ فَقَالَ النَّاسُ : مَهْ، مَهْ، لاَ إِلَهَ إِلاَّ اللَّهُ، يُلْقِي بِيَدَيْهِ إِلَى التَّهْلُكَةِ . فَقَالَ أَبُو أَيُّوبَ : إِنَّمَا نَزَلَتْ هَذِهِ الآيَةُ فِينَا مَعْشَرَ الأَنْصَارِ لَمَّا نَصَرَ اللَّهُ نَبِيَّهُ وَأَظْهَرَ الإِسْلاَمَ، قُلْنَا : هَلُمَّ نُقِيمُ فِي أَمْوَالِنَا وَنُصْلِحُهَا، فَأَنْزَلَ اللَّهُ تَعَالَى { وَأَنْفِقُوا فِي سَبِيلِ اللَّهِ وَلاَ تُلْقُوا بِأَيْدِيكُمْ إِلَى التَّهْلُكَةِ } فَالإِلْقَاءُ بِالأَيْدِي إِلَى التَّهْلُكَةِ أَنْ نُقِيمَ فِي أَمْوَالِنَا وَنُصْلِحَهَا وَنَدَعَ الْجِهَادَ . قَالَ أَبُو عِمْرَانَ : فَلَمْ يَزَلْ أَبُو أَيُّوبَ يُجَاهِدُ فِي سَبِيلِ اللَّهِ حَتَّى دُفِنَ بِالْقُسْطَنْطِينِيَّةِ .
Бизга Аҳмад ибн Амр ибн ас-Сарҳ ривоят қилди, бизга Ибн Ваҳб Ҳайва ибн Шурайҳ ва Ибн Лаҳиадан, улар Язид ибн Абу Ҳабибдан, у Аслам Абу Имрондан ривоят қилди. У деди: Биз Мадинадан Қустантинияни кўзлаб ғазот қилдик, жамоага Абдурраҳмон ибн Холид ибн ал-Валид амир эди ва румликлар шаҳарнинг деворига орқаларини тираб турардилар. Бир киши душман устига ҳужум қилди. Шунда одамлар дедилар: Тўхта, тўхта, ло илаҳа иллаллаҳ, у ўз қўллари билан ўзини ҳалокатга ташлаяпти. Абу Айюб деди: Бу оят фақат биз ансорлар жамоаси ҳақида нозил бўлган. Аллаҳ Ўз Набийсига нусрат бериб, Исломни ғолиб қилгач, биз дедик: Энди молларимизга қараб, уларни обод қилиб ўтирамиз. Шунда Аллаҳ таоло нозил қилди: ‹Аллаҳ йўлида сарфланглар ва ўз қўлларингиз билан ўзингизни ҳалокатга ташламанглар.› Демак, ўз қўллари билан ҳалокатга ташлаш — молларимизга қараб, уларни обод қилиб, жиҳодни тарк этишимиздир. Абу Имрон деди: Абу Айюб Аллаҳ йўлида жиҳод қилишда давом этди, то Қустантинияда дафн қилингунча.