حَدَّثَنَا عُثْمَانُ بْنُ أَبِي شَيْبَةَ، حَدَّثَنَا كَثِيرُ بْنُ هِشَامٍ، حَدَّثَنَا هِشَامٌ، - يَعْنِي الدَّسْتَوَائِيَّ - عَنْ أَبِي الزُّبَيْرِ، عَنْ جَابِرٍ، قَالَ اشْتَكَيْتُ وَعِنْدِي سَبْعُ أَخَوَاتٍ فَدَخَلَ عَلَىَّ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَنَفَخَ فِي وَجْهِي فَأَفَقْتُ فَقُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهِ أَلاَ أُوصِي لأَخَوَاتِي بِالثُّلُثِ قَالَ " أَحْسِنْ " . قُلْتُ الشَّطْرَ قَالَ " أَحْسِنْ " . ثُمَّ خَرَجَ وَتَرَكَنِي فَقَالَ " يَا جَابِرُ لاَ أُرَاكَ مَيِّتًا مِنْ وَجَعِكَ هَذَا وَإِنَّ اللَّهَ قَدْ أَنْزَلَ فَبَيَّنَ الَّذِي لأَخَوَاتِكَ فَجَعَلَ لَهُنَّ الثُّلُثَيْنِ " . قَالَ فَكَانَ جَابِرٌ يَقُولُ أُنْزِلَتْ هَذِهِ الآيَةُ فِيَّ { يَسْتَفْتُونَكَ قُلِ اللَّهُ يُفْتِيكُمْ فِي الْكَلاَلَةِ } .
Бизга Усмон ибн Абу Шайба ривоят қилди, бизга Касир ибн Ҳишом, бизга Ҳишом — яъни ад-Даставоий — Абу Зубайрдан, у Жобирдан ривоят қилди, деди: Мен касал бўлдим, менда етти сингил бор эди. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам менинг ҳузуримга кириб, юзимга пуфладилар, шунда мен ўзига келдим. Мен дедим: «Эй Аллаҳнинг Расули, сингилларимга учдан бирини васият қилайми?» У: «Яхшилик қил» деди. Мен: «Ярмини?» дедим. У: «Яхшилик қил» деди. Сўнг чиқиб кетди ва мени қолдирди, кейин деди: «Эй Жобир, мен сени шу касаллигингдан ўлмайди деб ўйлайман, Аллаҳ нозил қилиб, сингилларинг учун бўлганини баён қилди ва уларга учдан иккисини қилди.» Жобир шундай дерди: «Бу оят мен ҳақимда нозил бўлди: Сендан фатво сўрайдилар. Айт: Аллаҳ калола ҳақида сизга фатво беради.»