حَدَّثَنَا مَنْصُورُ بْنُ أَبِي مُزَاحِمٍ، حَدَّثَنَا أَبُو بَكْرٍ، عَنْ أَبِي إِسْحَاقَ، عَنِ الْبَرَاءِ بْنِ عَازِبٍ، قَالَ جَاءَ رَجُلٌ إِلَى النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ يَا رَسُولَ اللَّهِ يَسْتَفْتُونَكَ فِي الْكَلاَلَةِ فَمَا الْكَلاَلَةُ قَالَ " تُجْزِيكَ آيَةُ الصَّيْفِ " . فَقُلْتُ لأَبِي إِسْحَاقَ هُوَ مَنْ مَاتَ وَلَمْ يَدَعْ وَلَدًا وَلاَ وَالِدًا قَالَ كَذَلِكَ ظَنُّوا أَنَّهُ كَذَلِكَ .
Бизга Мансур ибн Абу Музоҳим ривоят қилди, бизга Абу Бакр Абу Ишоқдан, у Баро ибн Озибдан ривоят қилди, деди: Бир киши Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг олдиларига келиб деди: «Эй Аллаҳнинг Расули, ‹сендан калола ҳақида фатво сўрайдилар›, калола нима?» У: «Сенга ёз ояти кифоя қилади» деди. Мен Абу Ишоққа: «У фарзанд ҳам, ота ҳам қолдирмай вафот этган кишими?» дедим. У: «Шундай, улар уни шундай деб ўйладилар» деди.