حَدَّثَنَا أَحْمَدُ بْنُ حَنْبَلٍ، حَدَّثَنَا سُفْيَانُ، قَالَ سَمِعْتُ ابْنَ الْمُنْكَدِرِ، أَنَّهُ سَمِعَ جَابِرًا، يَقُولُ مَرِضْتُ فَأَتَانِي النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم يَعُودُنِي هُوَ وَأَبُو بَكْرٍ مَاشِيَيْنِ وَقَدْ أُغْمِيَ عَلَىَّ فَلَمْ أُكَلِّمْهُ فَتَوَضَّأَ وَصَبَّهُ عَلَىَّ فَأَفَقْتُ فَقُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهِ كَيْفَ أَصْنَعُ فِي مَالِي وَلِي أَخَوَاتٌ قَالَ فَنَزَلَتْ آيَةُ الْمَوَارِيثِ { يَسْتَفْتُونَكَ قُلِ اللَّهُ يُفْتِيكُمْ فِي الْكَلاَلَةِ } .
Бизга Аҳмад ибн Ҳанбал ривоят қилди, бизга Суфён ривоят қилди, деди: Мен Ибн Мункадирдан эшитдим, у Жобирнинг шундай деганини эшитган: Мен касал бўлдим, Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам Абу Бакр билан пиёда ҳолда мени зиёрат қилгани келдилар, мен эса ҳушдан кетган эдим, уларга гапира олмадим. У таҳорат қилди ва уни менинг устимга тўкди, шунда мен ўзига келдим ва дедим: «Эй Аллаҳнинг Расули, мен молимни қандай қилай, менинг сингилларим бор?» Шунда меросга оид оят нозил бўлди: «Сендан фатво сўрайдилар. Айт: Аллаҳ калола ҳақида сизга фатво беради.»