حَدَّثَنَا مُسَدَّدٌ، حَدَّثَنَا خَالِدُ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ، حَدَّثَنَا سَعِيدٌ الْجُرَيْرِيُّ، عَنِ السَّعْدِيِّ، عَنْ أَبِيهِ، أَوْ عَنْ عَمِّهِ، قَالَ رَمَقْتُ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم فِي صَلاَتِهِ فَكَانَ يَتَمَكَّنُ فِي رُكُوعِهِ وَسُجُودِهِ قَدْرَ مَا يَقُولُ " سُبْحَانَ اللَّهِ وَبِحَمْدِهِ " . ثَلاَثًا .
Бизга Мусаддад ривоят қилди, бизга Холид ибн Абдуллаҳ ривоят қилди, бизга Саид ал-Журайрий ас-Саъдийдан, у отасидан ёки амакисидан ривоят қилди. У деди: «Мен Набий соллаллаҳу алайҳи васалламни намозида кузатдим. У рукуъ ва саждасида ‹Субҳоналлаҳи ва биҳамдиҳи› ни уч марта айтадиган миқдорда турарди.»
حَدَّثَنَا عَبْدُ الْمَلِكِ بْنُ مَرْوَانَ الأَهْوَازِيُّ، حَدَّثَنَا أَبُو عَامِرٍ، وَأَبُو دَاوُدَ عَنِ ابْنِ أَبِي ذِئْبٍ، عَنْ إِسْحَاقَ بْنِ يَزِيدَ الْهُذَلِيِّ، عَنْ عَوْنِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ مَسْعُودٍ، قَالَ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " إِذَا رَكَعَ أَحَدُكُمْ فَلْيَقُلْ ثَلاَثَ مَرَّاتٍ سُبْحَانَ رَبِّيَ الْعَظِيمِ وَذَلِكَ أَدْنَاهُ وَإِذَا سَجَدَ فَلْيَقُلْ سُبْحَانَ رَبِّيَ الأَعْلَى ثَلاَثًا وَذَلِكَ أَدْنَاهُ " . قَالَ أَبُو دَاوُدَ هَذَا مُرْسَلٌ عَوْنٌ لَمْ يُدْرِكْ عَبْدَ اللَّهِ .
Бизга Абдулмалик ибн Марвон ал-Аҳвозий ривоят қилди, бизга Абу Омир ва Абу Довуд Ибн Абу Зиъбдан, у Ишоқ ибн Язид ал-Ҳузалийдан, у Авн ибн Абдуллаҳдан, у Абдуллаҳ ибн Масъуддан ривоят қилдилар. У деди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам деди: «Бирингиз рукуъ қилса, уч марта ‹Субҳона роббиял-азим› десин, бу энг камидир. Сажда қилса, ‹Субҳона роббиял-аъло› ни уч марта десин, бу энг камидир.» Абу Довуд деди: Бу мурсалдир, Авн Абдуллаҳга етишмаган.
حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ مُحَمَّدٍ الزُّهْرِيُّ، حَدَّثَنَا سُفْيَانُ، حَدَّثَنِي إِسْمَاعِيلُ بْنُ أُمَيَّةَ، سَمِعْتُ أَعْرَابِيًّا، يَقُولُ سَمِعْتُ أَبَا هُرَيْرَةَ، يَقُولُ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " مَنْ قَرَأَ مِنْكُمْ { وَالتِّينِ وَالزَّيْتُونِ } فَانْتَهَى إِلَى آخِرِهَا { أَلَيْسَ اللَّهُ بِأَحْكَمِ الْحَاكِمِينَ } فَلْيَقُلْ بَلَى وَأَنَا عَلَى ذَلِكَ مِنَ الشَّاهِدِينَ وَمَنْ قَرَأَ { لاَ أُقْسِمُ بِيَوْمِ الْقِيَامَةِ } فَانْتَهَى إِلَى { أَلَيْسَ ذَلِكَ بِقَادِرٍ عَلَى أَنْ يُحْيِيَ الْمَوْتَى } فَلْيَقُلْ بَلَى وَمَنْ قَرَأَ { وَالْمُرْسَلاَتِ } فَبَلَغَ { فَبِأَىِّ حَدِيثٍ بَعْدَهُ يُؤْمِنُونَ } فَلْيَقُلْ آمَنَّا بِاللَّهِ " . قَالَ إِسْمَاعِيلُ ذَهَبْتُ أُعِيدُ عَلَى الرَّجُلِ الأَعْرَابِيِّ وَأَنْظُرُ لَعَلَّهُ فَقَالَ يَا ابْنَ أَخِي أَتَظُنُّ أَنِّي لَمْ أَحْفَظْهُ لَقَدْ حَجَجْتُ سِتِّينَ حَجَّةً مَا مِنْهَا حَجَّةٌ إِلاَّ وَأَنَا أَعْرِفُ الْبَعِيرَ الَّذِي حَجَجْتُ عَلَيْهِ .
Бизга Абдуллаҳ ибн Муҳаммад аз-Зуҳрий ривоят қилди, бизга Суфён ривоят қилди, менга Исмоил ибн Умайя ривоят қилди: Мен бир аъробийнинг шундай деганини эшитдим, у Абу Ҳурайранинг шундай деганини эшитганини айтди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам деди: «Сизлардан ким ‹Ват-тини ваз-зайтун› ни ўқиб унинг охири ‹Алайсаллаҳу би-аҳкамил-ҳокимийн› га етса, ‹Бало ва ана ало залика минаш-шоҳидийн› десин. Ким ‹Ло уқсиму би-явмил-қияма› ни ўқиб ‹Алайса золика биқодирин ало ан юҳйиял-мавто› га етса, ‹Бало› десин. Ким ‹Вал-мурсалот› ни ўқиб ‹Фаби-аййи ҳадийсин баъдаҳу юъминун› га етса, ‹Аманно биллаҳ› десин.» Исмоил деди: Мен аъробийнинг олдига қайтиб, балки янглишгандир деб текширмоқчи бўлдим. Шунда у: «Эй жияним, мен буни ёдламадим деб ўйлайсанми? Мен олтмиш марта ҳаж қилганман, уларнинг ҳар бирида ўзим ҳаж қилган туяни танирдим» деди.
حَدَّثَنَا أَحْمَدُ بْنُ صَالِحٍ، وَابْنُ، رَافِعٍ قَالاَ حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ إِبْرَاهِيمَ بْنِ عُمَرَ بْنِ كَيْسَانَ، حَدَّثَنِي أَبِي، عَنْ وَهْبِ بْنِ مَانُوسٍ، قَالَ سَمِعْتُ سَعِيدَ بْنَ جُبَيْرٍ، يَقُولُ سَمِعْتُ أَنَسَ بْنَ مَالِكٍ، يَقُولُ مَا صَلَّيْتُ وَرَاءَ أَحَدٍ بَعْدَ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم أَشْبَهَ صَلاَةً بِرَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم مِنْ هَذَا الْفَتَى يَعْنِي عُمَرَ بْنَ عَبْدِ الْعَزِيزِ . قَالَ فَحَزَرْنَا فِي رُكُوعِهِ عَشْرَ تَسْبِيحَاتٍ وَفِي سُجُودِهِ عَشْرَ تَسْبِيحَاتٍ . قَالَ أَبُو دَاوُدَ قَالَ أَحْمَدُ بْنُ صَالِحٍ قُلْتُ لَهُ مَانُوسٌ أَوْ مَابُوسٌ قَالَ أَمَّا عَبْدُ الرَّزَّاقِ فَيَقُولُ مَابُوسٌ وَأَمَّا حِفْظِي فَمَانُوسٌ وَهَذَا لَفْظُ ابْنِ رَافِعٍ . قَالَ أَحْمَدُ عَنْ سَعِيدِ بْنِ جُبَيْرٍ عَنْ أَنَسِ بْنِ مَالِكٍ .
Бизга Аҳмад ибн Солиҳ ва Ибн Рофиъ ривоят қилиб айтдилар: Бизга Абдуллаҳ ибн Иброҳим ибн Умар ибн Кайсон ривоят қилди, менга отам Ваҳб ибн Манусдан ривоят қилди. У деди: Мен Саид ибн Жубайрнинг шундай деганини эшитдим, у Анас ибн Моликнинг шундай деганини эшитганини айтди: «Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламдан кейин мен шу йигитдан — яъни Умар ибн Абдулазиздан — бошқа ҳеч кимнинг орқасида Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламнинг намозига ундан ўхшашроқ намоз ўқимадим.» У деди: Биз унинг рукуъида ўн тасбеҳ, саждасида ўн тасбеҳни мўлжалладик. Абу Довуд деди: Аҳмад ибн Солиҳ деди: Мен унга: «Манус ми ёки Мабус ми?» дедим. У: «Абдурраззоқ Мабус дейди, менинг ёдимда эса Манус» деди. Бу Ибн Рофиънинг лафзи. Аҳмад: «Саид ибн Жубайрдан, у Анас ибн Моликдан» деди.