حَدَّثَنَا عُثْمَانُ، قَالَ حَدَّثَنِي جَرِيرٌ، عَنْ مَنْصُورٍ، عَنْ سَعْدِ بْنِ عُبَيْدَةَ، عَنْ أَبِي عَبْدِ الرَّحْمَنِ، عَنْ عَلِيٍّ ـ رضى الله عنه ـ قَالَ كُنَّا فِي جَنَازَةٍ فِي بَقِيعِ الْغَرْقَدِ، فَأَتَانَا النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فَقَعَدَ وَقَعَدْنَا حَوْلَهُ، وَمَعَهُ مِخْصَرَةٌ فَنَكَّسَ، فَجَعَلَ يَنْكُتُ بِمِخْصَرَتِهِ ثُمَّ قَالَ " مَا مِنْكُمْ مِنْ أَحَدٍ، مَا مِنْ نَفْسٍ مَنْفُوسَةٍ إِلاَّ كُتِبَ مَكَانُهَا مِنَ الْجَنَّةِ وَالنَّارِ، وَإِلاَّ قَدْ كُتِبَ شَقِيَّةً أَوْ سَعِيدَةً ". فَقَالَ رَجُلٌ يَا رَسُولَ اللَّهِ، أَفَلاَ نَتَّكِلُ عَلَى كِتَابِنَا وَنَدَعُ الْعَمَلَ، فَمَنْ كَانَ مِنَّا مِنْ أَهْلِ السَّعَادَةِ فَسَيَصِيرُ إِلَى عَمَلِ أَهْلِ السَّعَادَةِ، وَأَمَّا مَنْ كَانَ مِنَّا مِنْ أَهْلِ الشَّقَاوَةِ فَسَيَصِيرُ إِلَى عَمَلِ أَهْلِ الشَّقَاوَةِ قَالَ " أَمَّا أَهْلُ السَّعَادَةِ فَيُيَسَّرُونَ لِعَمَلِ السَّعَادَةِ، وَأَمَّا أَهْلُ الشَّقَاوَةِ فَيُيَسَّرُونَ لِعَمَلِ الشَّقَاوَةِ "، ثُمَّ قَرَأَ {فَأَمَّا مَنْ أَعْطَى وَاتَّقَى} الآيَةَ.
Усмон бизга айтди: Жарир менга айтди, Мансурдан, у Саъд ибн Убайдадан, у Абу Абдурраҳмондан, у Али розияллаҳу анҳудан: У деди: Биз Бақиъ Гарқадда бир жанозада эдик. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам бизнинг олдимизга келдилар ва ўтирдилар, биз ҳам у зотнинг атрофида ўтирдик. У зотда бир ҳасса (таёқча) бор эди, у зот бошини эгиб, ҳассаси билан (ерни) чиза бошладилар, сўнг: «Сизлардан ҳеч ким — ҳар бир туғилган жон (йўқ-ки), унинг жаннат ва дўзахдан бўлган жойи ёзилган бўлмасин, бахтсиз ёки бахтли (эканлиги) ёзилган бўлмасин» дедилар. Бир киши: ‹Ё Расулуллаҳ, унда биз ўз (ёзилган) китобимизга таяниб, амални тарк қилмаймизми? Биздан ким бахт аҳлидан бўлса, у бахт аҳлининг амалига боради, биздан ким бахтсизлик аҳлидан бўлса, у бахтсизлик аҳлининг амалига боради-ку?› деди. У зот: «Бахт аҳлига келса, уларга бахт амалига (йўл) осонлаштирилади. Бахтсизлик аҳлига келса, уларга бахтсизлик амалига (йўл) осонлаштирилади» дедилар. Сўнг: ‹‹Аммо ким (Аллаҳ йўлига) берса ва тақво қилса...›› оятини ўқидилар.