حَدَّثَنَا أَبُو النُّعْمَانِ، حَدَّثَنَا أَبُو عَوَانَةَ، عَنْ أَبِي بِشْرٍ، عَنْ أَبِي الْمُتَوَكِّلِ، عَنْ أَبِي سَعِيدٍ ـ رضى الله عنه ـ قَالَ انْطَلَقَ نَفَرٌ مِنْ أَصْحَابِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فِي سَفْرَةٍ سَافَرُوهَا حَتَّى نَزَلُوا عَلَى حَىٍّ مِنْ أَحْيَاءِ الْعَرَبِ فَاسْتَضَافُوهُمْ، فَأَبَوْا أَنْ يُضَيِّفُوهُمْ، فَلُدِغَ سَيِّدُ ذَلِكَ الْحَىِّ، فَسَعَوْا لَهُ بِكُلِّ شَىْءٍ لاَ يَنْفَعُهُ شَىْءٌ، فَقَالَ بَعْضُهُمْ لَوْ أَتَيْتُمْ هَؤُلاَءِ الرَّهْطَ الَّذِينَ نَزَلُوا لَعَلَّهُ أَنْ يَكُونَ عِنْدَ بَعْضِهِمْ شَىْءٌ، فَأَتَوْهُمْ، فَقَالُوا يَا أَيُّهَا الرَّهْطُ، إِنَّ سَيِّدَنَا لُدِغَ، وَسَعَيْنَا لَهُ بِكُلِّ شَىْءٍ لاَ يَنْفَعُهُ، فَهَلْ عِنْدَ أَحَدٍ مِنْكُمْ مِنْ شَىْءٍ فَقَالَ بَعْضُهُمْ نَعَمْ وَاللَّهِ إِنِّي لأَرْقِي، وَلَكِنْ وَاللَّهِ لَقَدِ اسْتَضَفْنَاكُمْ فَلَمْ تُضِيِّفُونَا، فَمَا أَنَا بِرَاقٍ لَكُمْ حَتَّى تَجْعَلُوا لَنَا جُعْلاً. فَصَالَحُوهُمْ عَلَى قَطِيعٍ مِنَ الْغَنَمِ، فَانْطَلَقَ يَتْفِلُ عَلَيْهِ وَيَقْرَأُ {الْحَمْدُ لِلَّهِ رَبِّ الْعَالَمِينَ} فَكَأَنَّمَا نُشِطَ مِنْ عِقَالٍ، فَانْطَلَقَ يَمْشِي وَمَا بِهِ قَلَبَةٌ، قَالَ فَأَوْفَوْهُمْ جُعْلَهُمُ الَّذِي صَالَحُوهُمْ عَلَيْهِ، فَقَالَ بَعْضُهُمُ اقْسِمُوا. فَقَالَ الَّذِي رَقَى لاَ تَفْعَلُوا، حَتَّى نَأْتِيَ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم فَنَذْكُرَ لَهُ الَّذِي كَانَ، فَنَنْظُرَ مَا يَأْمُرُنَا. فَقَدِمُوا عَلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَذَكَرُوا لَهُ، فَقَالَ " وَمَا يُدْرِيكَ أَنَّهَا رُقْيَةٌ ـ ثُمَّ قَالَ ـ قَدْ أَصَبْتُمُ اقْسِمُوا وَاضْرِبُوا لِي مَعَكُمْ سَهْمًا ". فَضَحِكَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم. وَقَالَ شُعْبَةُ حَدَّثَنَا أَبُو بِشْرٍ سَمِعْتُ أَبَا الْمُتَوَكِّلِ بِهَذَا.
Бизга Абу Нуъмон ривоят қилди, бизга Абу Авона ривоят қилди, у Абу Бишрдан, у Абулмутаваккилдан, у Абу Саиддан (розияллаҳу анҳу), у деди: Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг саҳобаларидан бир неча киши бир сафарга чиқиб, токи арабларнинг қабилаларидан бирига тушдилар ва улардан меҳмондорчилик сўрадилар. Лекин улар уларни меҳмон қилишдан бош тортдилар. Сўнг ўша қабила бошлиғи(ни) (илон ёки чаён) чақди. Улар унинг учун ҳар бир нарсани қилиб кўрдилар, ҳеч нарса унга фойда бермади. Улардан баъзиси: Анави тушган кишиларга борсангиз, балки улардан баъзисида бир нарса бўлса, деди. Улар уларга келиб: Эй жамоа, бизнинг бошлиғимизни (илон) чақди, биз унинг учун ҳар нарсани қилдик, унга фойда қилмади, сизлардан бирортангизда бир нарса борми? дедилар. Улардан баъзиси: Ҳа, Аллаҳга қасамки, мен руқя қиламан, лекин Аллаҳга қасамки, биз сизлардан меҳмондорчилик сўрадик, сиз бизни меҳмон қилмадингиз, мен сизларга — токи бизга бир ҳақ (жуъл) белгиламагунингизча — руқя қилмайман, деди. Улар улар билан бир суру қўй устида келишдилар. У (киши) бориб, унга тупуриб, «Алҳамду лиллахи роббил оламин» (Фотиҳа)ни ўқий бошлади. Гўё у (бошлиқ) ип-боглиқдан ечилгандек бўлди ва ҳеч оғриги қолмагандек юриб кетди. У деди: Улар уларга келишган ҳақни (жуълни) тўлиқ бердилар. Улардан баъзиси: Бўлиб олинглар, деди. Руқя қилган киши: Бундай қилманглар, токи Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га келиб, бўлган ишни унга айтамиз ва у бизга нима буюришини кўрамиз, деди. Улар Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га келиб, унга (бўлганни) айтдилар. У деди: «У (Фотиҳа) руқя эканини қаердан билдинг?» Сўнг деди: «Тўғри қилибсиз, бўлиб олинглар ва менга ҳам ўзингиз билан бир улуш ажратинглар». Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) кулди. Шуъба деди: Бизга Абу Бишр ривоят қилди, мен Абулмутаваккилни шу (ҳадис) билан эшитдим.