حَدَّثَنَا صَدَقَةُ بْنُ الْفَضْلِ، أَخْبَرَنَا ابْنُ عُيَيْنَةَ، عَنْ يَحْيَى، سَمِعَ حَنْظَلَةَ الزُّرَقِيَّ، عَنْ رَافِعٍ ـ رضى الله عنه ـ قَالَ كُنَّا أَكْثَرَ أَهْلِ الْمَدِينَةِ حَقْلاً، وَكَانَ أَحَدُنَا يُكْرِي أَرْضَهُ، فَيَقُولُ هَذِهِ الْقِطْعَةُ لِي وَهَذِهِ لَكَ، فَرُبَّمَا أَخْرَجَتْ ذِهِ وَلَمْ تُخْرِجْ ذِهِ، فَنَهَاهُمُ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم.
Бизга Садақа ибн Фадл ривоят қилди, бизга Ибн Уяйна хабар берди, у Яҳёдан, у Ҳанзала Зурақийни эшитди, у Рофеъдан (розияллаҳу анҳу), у деди: Биз Мадина аҳлининг энг кўп экинзорлиси эдик. Бирортамиз ўз ерини ижарага берар ва: Бу бўлак меники, бу сеники, дер эди. Гоҳо буниси ҳосил бериб, униси ҳосил бермасди. Шунинг учун Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) уларни ман қилди.