حَدَّثَنَا عَلِيُّ بْنُ الْحَكَمِ الأَنْصَارِيُّ، حَدَّثَنَا أَبُو عَوَانَةَ، عَنْ سَعِيدِ بْنِ مَسْرُوقٍ، عَنْ عَبَايَةَ بْنِ رِفَاعَةَ بْنِ رَافِعِ بْنِ خَدِيجٍ، عَنْ جَدِّهِ، قَالَ كُنَّا مَعَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم بِذِي الْحُلَيْفَةِ فَأَصَابَ النَّاسَ جُوعٌ فَأَصَابُوا إِبِلاً وَغَنَمًا. قَالَ وَكَانَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فِي أُخْرَيَاتِ الْقَوْمِ فَعَجِلُوا وَذَبَحُوا وَنَصَبُوا الْقُدُورَ، فَأَمَرَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم بِالْقُدُورِ فَأُكْفِئَتْ، ثُمَّ قَسَمَ فَعَدَلَ عَشْرَةً مِنَ الْغَنَمِ بِبَعِيرٍ فَنَدَّ مِنْهَا بَعِيرٌ، فَطَلَبُوهُ فَأَعْيَاهُمْ، وَكَانَ فِي الْقَوْمِ خَيْلٌ يَسِيرَةٌ فَأَهْوَى رَجُلٌ مِنْهُمْ بِسَهْمٍ فَحَبَسَهُ اللَّهُ ثُمَّ قَالَ " إِنَّ لِهَذِهِ الْبَهَائِمِ أَوَابِدَ كَأَوَابِدِ الْوَحْشِ فَمَا غَلَبَكُمْ مِنْهَا فَاصْنَعُوا بِهِ هَكَذَا ". فَقَالَ جَدِّي إِنَّا نَرْجُو ـ أَوْ نَخَافُ ـ الْعَدُوَّ غَدًا، وَلَيْسَتْ مَعَنَا مُدًى أَفَنَذْبَحُ بِالْقَصَبِ. قَالَ " مَا أَنْهَرَ الدَّمَ وَذُكِرَ اسْمُ اللَّهِ عَلَيْهِ، فَكُلُوهُ، لَيْسَ السِّنَّ وَالظُّفُرَ، وَسَأُحَدِّثُكُمْ عَنْ ذَلِكَ، أَمَّا السِّنُّ فَعَظْمٌ وَأَمَّا الظُّفُرُ فَمُدَى الْحَبَشَةِ ".
Бизга Али ибн Ҳакам Ансорий ривоят қилди, бизга Абу Авона ривоят қилди, у Саид ибн Масруқдан, у Абоя ибн Рифўа ибн Рофеъ ибн Хадиждан, у бобосидан, у деди: Биз Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) билан Зулҳулайфада эдик. Одамларга очлик тегди, улар туя ва қўй (ўлжа) топдилар. У деди: Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) қавмнинг охирида (орқада) эди. Улар шошилдилар ва сўйдилар ва қозонларни тикладилар. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) қозонлар ҳақида буюрди, улар тўнтарилди, сўнг у тақсимлади ва ўн қўйни бир туяга тенг қилди. Улардан бир туя қочди, улар уни излади, лекин у уларни чарчатди. Қавмда оз (сонли) отлар бор эди. Улардан бир киши бир ўқ отди, Аллаҳ уни (туяни) тўхтатди. Сўнг у деди: «Албатта бу чорваларнинг ёввойи(ҳайвон)лар каби қочоқлари бор, улардан сизни енган(қочган)ини, унга мана шундай (ўқ билан) қилинглар». Бобом: Биз эртага душман(ка дуч келишни) умид қиламиз — ёки: қўрқамиз — бизда пичоқлар йўқ, қамиш билан сўяймизми? деди. У: «Қон оқизган ва устига Аллаҳнинг исми зикр қилинган (нарса) билан (сўйилганни) енглар, фақат тиш ва тирноқдан бошқаси билан. Бу ҳақда сизга айтиб бераман: тишга келсак, у суяк; тирноққа келсак, у Ҳабашаларнинг пичоқлари», деди.