حَدَّثَنَا أَبُو مَعْمَرٍ، حَدَّثَنَا عَبْدُ الْوَارِثِ، حَدَّثَنَا عَبْدُ الْعَزِيزِ، عَنْ أَنَسٍ ـ رضى الله عنه ـ قَالَ لَمَّا كَانَ يَوْمُ أُحُدٍ انْهَزَمَ النَّاسُ عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم وَأَبُو طَلْحَةَ بَيْنَ يَدَىِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم مُجَوِّبٌ بِهِ عَلَيْهِ بِحَجَفَةٍ لَهُ، وَكَانَ أَبُو طَلْحَةَ رَجُلاً رَامِيًا شَدِيدَ الْقِدِّ، يَكْسِرُ يَوْمَئِذٍ قَوْسَيْنِ أَوْ ثَلاَثًا، وَكَانَ الرَّجُلُ يَمُرُّ مَعَهُ الْجَعْبَةُ مِنَ النَّبْلِ فَيَقُولُ انْشُرْهَا لأَبِي طَلْحَةَ. فَأَشْرَفَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم يَنْظُرُ إِلَى الْقَوْمِ، فَيَقُولُ أَبُو طَلْحَةَ يَا نَبِيَّ اللَّهِ بِأَبِي أَنْتَ وَأُمِّي، لاَ تُشْرِفْ يُصِيبُكَ سَهْمٌ مِنْ سِهَامِ الْقَوْمِ، نَحْرِي دُونَ نَحْرِكَ. وَلَقَدْ رَأَيْتُ عَائِشَةَ بِنْتَ أَبِي بَكْرٍ وَأُمَّ سُلَيْمٍ وَإِنَّهُمَا لَمُشَمِّرَتَانِ، أَرَى خَدَمَ سُوقِهِمَا، تُنْقِزَانِ الْقِرَبَ عَلَى مُتُونِهِمَا، تُفْرِغَانِهِ فِي أَفْوَاهِ الْقَوْمِ، ثُمَّ تَرْجِعَانِ فَتَمْلآنِهَا، ثُمَّ تَجِيآنِ فَتُفْرِغَانِهِ فِي أَفْوَاهِ الْقَوْمِ، وَلَقَدْ وَقَعَ السَّيْفُ مِنْ يَدَىْ أَبِي طَلْحَةَ إِمَّا مَرَّتَيْنِ، وَإِمَّا ثَلاَثًا.
Абу Маъмар бизга айтди, Абдулворис бизга айтди, Абдулазиз бизга айтди, Анас розияллаҳу анҳудан, у деди: Уҳуд куни бўлганида, одамлар Набий соллаллаҳу алайҳи васалламдан (қочиб) чекинди. Абу Талҳа эса Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг олдида — ўз қалқони билан уни (Набийни) беркитиб (ҳимоя қилиб) турган эди. Абу Талҳа ўқчи (отувчи), кучли тортадиган киши эди, ўша куни икки ёки уч (та) ёйни синдирди. Киши унга ўқ тўла жабдуқ (идиш) билан ўтса, (Набий): «Уни Абу Талҳа учун ёй (сочиб қўй)», дер эди. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам (душман) қавмга қараш учун (бош) кўтарар эди. Абу Талҳа: «Эй Аллаҳнинг Набийси, отам ва онам сенга фидо бўлсин, (бош) кўтарма, сенга қавмнинг ўқларидан бир ўқ тегиб қолмасин; менинг кўкрагим сенинг кўкрагингга (қалқон, тўсиқ)дир», дер эди. Мен Абу Бакр қизи Оиша ва Умму Сулаймни — иккаласи (енгини) шимарган, мен уларнинг оёқлари безагини (холхолини) кўраман — мешларни ўз орқаларида кўтариб (сув) ташиб, уни қавмнин оғизларига қуяётганини, сўнг қайтиб уни (яна) тўлдираётганини, сўнг келиб қавмнин оғизларига қуяётганини кўрдим. Қилич Абу Талҳанин қўлидан ё икки марта, ё уч марта тушди.