385-bob

Payg'ambarning Qur'an tafsiri · 2 ҳадис

حَدَّثَنَا يَحْيَى، حَدَّثَنَا اللَّيْثُ، عَنْ عُقَيْلٍ، عَنِ ابْنِ شِهَابٍ، حَدَّثَنِي سَعِيدُ بْنُ مَرْوَانَ، حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ عَبْدِ الْعَزِيزِ بْنِ أَبِي رِزْمَةَ، أَخْبَرَنَا أَبُو صَالِحٍ، سَلْمَوَيْهِ قَالَ حَدَّثَنِي عَبْدُ اللَّهِ، عَنْ يُونُسَ بْنِ يَزِيدَ، قَالَ أَخْبَرَنِي ابْنُ شِهَابٍ، أَنَّ عُرْوَةَ بْنَ الزُّبَيْرِ، أَخْبَرَهُ أَنَّ عَائِشَةَ زَوْجَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالَتْ كَانَ أَوَّلُ مَا بُدِئَ بِهِ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم الرُّؤْيَا الصَّادِقَةُ فِي النَّوْمِ، فَكَانَ لاَ يَرَى رُؤْيَا إِلاَّ جَاءَتْ مِثْلَ فَلَقِ الصُّبْحِ، ثُمَّ حُبِّبَ إِلَيْهِ الْخَلاَءُ فَكَانَ يَلْحَقُ بِغَارِ حِرَاءٍ فَيَتَحَنَّثُ فِيهِ ـ قَالَ وَالتَّحَنُّثُ التَّعَبُّدُ ـ اللَّيَالِيَ ذَوَاتِ الْعَدَدِ قَبْلَ أَنْ يَرْجِعَ إِلَى أَهْلِهِ، وَيَتَزَوَّدُ لِذَلِكَ، ثُمَّ يَرْجِعُ إِلَى خَدِيجَةَ فَيَتَزَوَّدُ بِمِثْلِهَا، حَتَّى فَجِئَهُ الْحَقُّ وَهْوَ فِي غَارِ حِرَاءٍ فَجَاءَهُ الْمَلَكُ فَقَالَ اقْرَأْ‏.‏ فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم ‏"‏ مَا أَنَا بِقَارِئٍ ‏"‏‏.‏ قَالَ ‏"‏ فَأَخَذَنِي فَغَطَّنِي حَتَّى بَلَغَ مِنِّي الْجُهْدُ ثُمَّ أَرْسَلَنِي‏.‏ فَقَالَ اقْرَأْ‏.‏ قُلْتُ مَا أَنَا بِقَارِئٍ‏.‏ فَأَخَذَنِي فَغَطَّنِي الثَّانِيِةَ حَتَّى بَلَغَ مِنِّي الْجُهْدُ، ثُمَّ أَرْسَلَنِي‏.‏ فَقَالَ اقْرَأْ‏.‏ قُلْتُ مَا أَنَا بِقَارِئٍ‏.‏ فَأَخَذَنِي فَغَطَّنِي الثَّالِثَةَ حَتَّى بَلَغَ مِنِّي الْجُهْدُ ثُمَّ أَرْسَلَنِي‏.‏ فَقَالَ ‏{‏اقْرَأْ بِاسْمِ رَبِّكَ الَّذِي خَلَقَ * خَلَقَ الإِنْسَانَ مِنْ عَلَقٍ * اقْرَأْ وَرَبُّكَ الأَكْرَمُ * الَّذِي عَلَّمَ بِالْقَلَمِ‏}‏ ‏"‏‏.‏ الآيَاتِ إِلَى قَوْلِهِ ‏{‏عَلَّمَ الإِنْسَانَ مَا لَمْ يَعْلَمْ‏}‏ فَرَجَعَ بِهَا رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم تَرْجُفُ بَوَادِرُهُ حَتَّى دَخَلَ عَلَى خَدِيجَةَ فَقَالَ ‏"‏ زَمِّلُونِي زَمِّلُونِي ‏"‏‏.‏ فَزَمَّلُوهُ حَتَّى ذَهَبَ عَنْهُ الرَّوْعُ قَالَ لِخَدِيجَةَ ‏"‏ أَىْ خَدِيجَةُ مَا لِي، لَقَدْ خَشِيتُ عَلَى نَفْسِي ‏"‏‏.‏ فَأَخْبَرَهَا الْخَبَرَ‏.‏ قَالَتْ خَدِيجَةُ كَلاَّ أَبْشِرْ، فَوَاللَّهِ لاَ يُخْزِيكَ اللَّهُ أَبَدًا، فَوَاللَّهِ إِنَّكَ لَتَصِلُ الرَّحِمَ، وَتَصْدُقُ الْحَدِيثَ، وَتَحْمِلُ الْكَلَّ، وَتَكْسِبُ الْمَعْدُومَ، وَتَقْرِي الضَّيْفَ، وَتُعِينُ عَلَى نَوَائِبِ الْحَقِّ‏.‏ فَانْطَلَقَتْ بِهِ خَدِيجَةُ حَتَّى أَتَتْ بِهِ وَرَقَةَ بْنَ نَوْفَلٍ وَهْوَ ابْنُ عَمِّ خَدِيجَةَ أَخِي أَبِيهَا، وَكَانَ امْرَأً تَنَصَّرَ فِي الْجَاهِلِيَّةِ، وَكَانَ يَكْتُبُ الْكِتَابَ الْعَرَبِيَّ وَيَكْتُبُ مِنَ الإِنْجِيلِ بِالْعَرَبِيَّةِ مَا شَاءَ اللَّهُ أَنْ يَكْتُبَ، وَكَانَ شَيْخًا كَبِيرًا قَدْ عَمِيَ فَقَالَتْ خَدِيجَةُ يَا ابْنَ عَمِّ اسْمَعْ مِنِ ابْنِ أَخِيكَ‏.‏ قَالَ وَرَقَةُ يَا ابْنَ أَخِي مَاذَا تَرَى فَأَخْبَرَهُ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم خَبَرَ مَا رَأَى‏.‏ فَقَالَ وَرَقَةُ هَذَا النَّامُوسُ الَّذِي أُنْزِلَ عَلَى مُوسَى، لَيْتَنِي فِيهَا جَذَعًا، لَيْتَنِي أَكُونُ حَيًّا‏.‏ ذَكَرَ حَرْفًا‏.‏ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم ‏"‏ أَوَمُخْرِجِيَّ هُمْ ‏"‏‏.‏ قَالَ وَرَقَةُ نَعَمْ لَمْ يَأْتِ رَجُلٌ بِمَا جِئْتَ بِهِ إِلاَّ أُوذِيَ، وَإِنْ يُدْرِكْنِي يَوْمُكَ حَيًّا أَنْصُرْكَ نَصْرًا مُؤَزَّرًا‏.‏ ثُمَّ لَمْ يَنْشَبْ وَرَقَةُ أَنْ تُوُفِّيَ، وَفَتَرَ الْوَحْىُ، فَتْرَةً حَتَّى حَزِنَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم‏.‏

Яҳё, Лайсдан, у Уқайлдан, у Ибн Шиҳобдан: Менга Саид ибн Марвон айтиб берди: Бизга Муҳаммад ибн Абдулазиз ибн Абу Ризма айтиб берди: Бизга Абу Солиҳ Салмавайҳ хабар берди: Менга Абдуллаҳ, у Юнус ибн Язиддан айтиб берди: Менга Ибн Шиҳоб хабар берди: Урва ибн Зубайр унга хабар берди: Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг завжаси Оиша айтди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламга (ваҳий) бошланган биринчи нарса уйқудаги рост туш эди. У қандай туш кўрмасин, у тонг ёруғидек (равшан) бўлиб келарди. Сўнг унга ёлғизлик (хилват) севдирилди ва у Ҳиро ғори (ёнига) бориб, унда таҳаннус қиларди — таҳаннус ибодат (қилиш демак) — оиласига қайтишидан олдин санаб бўларли кечалар, ва шунга озиқ олиб чиқарди, сўнг Хадижанинг олдига қайтиб, яна шунга ўхшаш (озиқ) оларди, то Ҳақ (ваҳий) унга келгунча, у Ҳиро ғорида (эканида). Малоика унга келиб: Ўқи, деди. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Мен ўқийдиган эмасман» дедилар. У: «(Малоика) мени олиб, ҳолдан тойдириб қучоқлади, сўнг қўйиб юборди ва: Ўқи, деди. Мен: Ўқийдиган эмасман, дедим. У мени олиб, иккинчи марта ҳолдан тойдиргунча қучоқлади, сўнг қўйиб юборди ва: Ўқи, деди. Мен: Ўқийдиган эмасман, дедим. У мени олиб, учинчи марта ҳолдан тойдиргунча қучоқлади, сўнг қўйиб юборди ва: «Ўқи, яратган Роббинг номи билан, У инсонни лахта қондан яратди. Ўқи, Роббинг ўта карамли. У қалам билан ўргатди» (оятларини) — то «инсонга билмаган нарсасини ўргатди» деган сўзигача ўқиди» дедилар. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам у (оятлар) билан, кўксидаги (юраги) жонланиб (титраб) қайтиб, Хадижанинг олдига кириб: «Мени ўранг, мени ўранг» дедилар. Уни ўрадилар, то ундан қўрқув кетгунча. У Хадижага: «Эй Хадижа, менга нима бўлди? Мен ўзимдан қўрқдим» дедилар ва унга хабарни айтдилар. Хадижа: Йўқ (қўрқма), суюнч сенга, Аллаҳга қасам, Аллаҳ сени ҳеч қачон хор қилмайди. Аллаҳга қасам, сен сила-раҳм қиласан, рост гапирасан, оғирликни кўтарасан, камбағалга топиб берасан, меҳмонни сийлайсан, ҳақ мусибатларида ёрдам берасан, деди. Сўнг Хадижа уни Варақа ибн Навфалнинг олдига олиб борди — у Хадижанинг амакисининг ўғли, отасининг биродари эди, жоҳилиятда насроний бўлган киши эди, араб (ёз)увини ёзарди ва Аллаҳ хоҳлаган қадар Инжилдан арабчада ёзарди, кўзи кўр бўлган катта кекса эди. Хадижа: Эй амаки ўғли, жиянингдан эшит, деди. Варақа: Эй жиян, нима кўрдинг? деди. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам унга кўрган нарсасининг хабарини айтдилар. Варақа: Бу Аллаҳнинг Мусога нозил қилган Номуси (Жибрил)дир; қанийди мен унда (бу даврда) ёш бўлсам, қанийди тирик бўлсам, деди ва бир сўзни зикр қилди. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Улар мени (юртдан) чиқарадиларми?» дедилар. Варақа: Ҳа, сен келтирган нарсани келтирган ҳеч бир киши йўқки, унга озор берилмаган бўлса. Агар сенинг кунинг мени тирик ҳолда топса, сенга қувватли ёрдам бераман, деди. Сўнг кўп ўтмай Варақа вафот этди ва ваҳий фатратга (тўхтаб туришга) учради, то Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам ғамгин бўлгунча.

قَالَ مُحَمَّدُ بْنُ شِهَابٍ فَأَخْبَرَنِي أَبُو سَلَمَةَ، أَنَّ جَابِرَ بْنَ عَبْدِ اللَّهِ الأَنْصَارِيِّ ـ رضى الله عنهما ـ قَالَ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَهْوَ يُحَدِّثُ عَنْ فَتْرَةِ الْوَحْىِ قَالَ فِي حَدِيثِهِ ‏"‏ بَيْنَا أَنَا أَمْشِي سَمِعْتُ صَوْتًا مِنَ السَّمَاءِ فَرَفَعْتُ بَصَرِي، فَإِذَا الْمَلَكُ الَّذِي جَاءَنِي بِحِرَاءٍ جَالِسٌ عَلَى كُرْسِيٍّ بَيْنَ السَّمَاءِ وَالأَرْضِ فَفَرِقْتُ مِنْهُ فَرَجَعْتُ فَقُلْتُ زَمِّلُونِي زَمِّلُونِي ‏"‏‏.‏ فَدَثَّرُوهُ فَأَنْزَلَ اللَّهُ تَعَالَى ‏{‏يَا أَيُّهَا الْمُدَّثِّرُ * قُمْ فَأَنْذِرْ * وَرَبَّكَ فَكَبِّرْ * وَثِيَابَكَ فَطَهِّرْ * وَالرِّجْزَ فَاهْجُرْ‏}‏‏.‏ قَالَ أَبُو سَلَمَةَ وَهْىَ الأَوْثَانُ الَّتِي كَانَ أَهْلُ الْجَاهِلِيَّةِ يَعْبُدُونَ‏.‏ قَالَ ثُمَّ تَتَابَعَ الْوَحْىُ‏.‏

Муҳаммад ибн Шиҳоб айтди: Менга Абу Салама хабар берди: Жобир ибн Абдуллаҳ Ансорий (розияллаҳу анҳумо) айтди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам ваҳийнинг фатраси ҳақида сўзлаб бериб, ҳадисида: «Мен юриб бораётганимда осмондан бир товуш эшитдим. Кўзими кўтардим, мана Ҳирода менга келган малоика осмон билан ер орасидаги бир курсида ўтирибди. Мен ундан қўрқиб қайтдим ва: Мени ўранг, мени ўранг, дедим» дедилар. Уни ўрадилар. Шунда Аллаҳ таоло «Эй жун (либос)га ўраниб олған! Тур ва огоҳлантир, ва Роббингни улуғла, ва кийимларингни покла, ва палидликдан (бутлардан) йироқ бўл» (оятларини) нозил қилди. Абу Салама: У (рижз) — жоҳилият аҳли ибодат қилган бутлардир, деди. Сўнг ваҳий кетма-кет кела бошлади.