حَدَّثَنَا يُوسُفُ بْنُ مُوسَى، حَدَّثَنَا أَبُو أُسَامَةَ، حَدَّثَنَا الأَعْمَشُ، حَدَّثَنَا عَمْرُو بْنُ مُرَّةَ، عَنْ سَعِيدِ بْنِ جُبَيْرٍ، عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ ـ رضى الله عنهما ـ قَالَ لَمَّا نَزَلَتْ {وَأَنْذِرْ عَشِيرَتَكَ الأَقْرَبِينَ} وَرَهْطَكَ مِنْهُمُ الْمُخْلَصِينَ، خَرَجَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم حَتَّى صَعِدَ الصَّفَا فَهَتَفَ " يَا صَبَاحَاهْ ". فَقَالُوا مَنْ هَذَا، فَاجْتَمَعُوا إِلَيْهِ. فَقَالَ " أَرَأَيْتُمْ إِنْ أَخْبَرْتُكُمْ أَنَّ خَيْلاً تَخْرُجُ مِنْ سَفْحِ هَذَا الْجَبَلِ أَكُنْتُمْ مُصَدِّقِيَّ ". قَالُوا مَا جَرَّبْنَا عَلَيْكَ كَذِبًا. قَالَ " فَإِنِّي نَذِيرٌ لَكُمْ بَيْنَ يَدَىْ عَذَابٍ شَدِيدٍ ". قَالَ أَبُو لَهَبٍ تَبًّا لَكَ مَا جَمَعْتَنَا إِلاَّ لِهَذَا ثُمَّ قَامَ فَنَزَلَتْ {تَبَّتْ يَدَا أَبِي لَهَبٍ وَتَبَّ} وَقَدْ تَبَّ هَكَذَا قَرَأَهَا الأَعْمَشُ يَوْمَئِذٍ.
Юсуф ибн Мусо, Абу Усомадан, у Аъмашдан: Бизга Амр ибн Мурра, у Саид ибн Жубайрдан, у Ибн Аббосдан (розияллаҳу анҳумо) айтиб берди: «Энг яқин қариндошларингни огоҳлантир» ва улардан ихлосли қабилангни (ояти) нозил бўлганда, Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам чиқиб, Сафога чиқдилар ва: «Эй саҳар (хавфи)!» деб ҳайқирдилар. Улар: Бу ким? деб у кишининг олдига тўпландилар. У: «Агар мен сизларга бу тоғнинг этагидан отлиқлар чиқяпти деб хабар берсам, мени тасдиқлармидингиз?» дедилар. Улар: Биз сендан ёлғон синаб кўрмаганмиз, дедилар. У: «Мен сизларга қаттиқ азоб олдидан огоҳлантирувчиман» дедилар. Абу Лаҳаб: Ҳалокат бўлсин сенга, бизни фақат шунинг учун йиғдингми? деди, сўнг турди. Шунда «Абу Лаҳабнинг икки қўли ҳалок бўлди ва ўзи ҳам ҳалок бўлди» (ояти) нозил бўлди — Аъмаш ўша куни уни мана шундай («ва қад табба» деб) ўқиди.