حَدَّثَنَا أَبُو النُّعْمَانِ، حَدَّثَنَا هُشَيْمٌ، حَدَّثَنَا سَيَّارٌ، عَنِ الشَّعْبِيِّ، عَنْ جَابِرِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ، قَالَ قَفَلْنَا مَعَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم مِنْ غَزْوَةٍ فَتَعَجَّلْتُ عَلَى بَعِيرٍ لِي قَطُوفٍ، فَلَحِقَنِي رَاكِبٌ مِنْ خَلْفِي، فَنَخَسَ بَعِيرِي بِعَنَزَةٍ كَانَتْ مَعَهُ، فَانْطَلَقَ بَعِيرِي كَأَجْوَدِ مَا أَنْتَ رَاءٍ مِنَ الإِبِلِ، فَإِذَا النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ " مَا يُعْجِلُكَ ". قُلْتُ كُنْتُ حَدِيثَ عَهْدٍ بِعُرُسٍ. قَالَ " بِكْرًا أَمْ ثَيِّبًا ". قُلْتُ ثَيِّبٌ. قَالَ " فَهَلاَّ جَارِيَةً تُلاَعِبُهَا وَتُلاَعِبُكَ ". قَالَ فَلَمَّا ذَهَبْنَا لِنَدْخُلَ قَالَ " أَمْهِلُوا حَتَّى تَدْخُلُوا لَيْلاً ـ أَىْ عِشَاءً ـ لِكَىْ تَمْتَشِطَ الشَّعِثَةُ وَتَسْتَحِدَّ الْمُغِيبَةُ ".
Абун Нуъмон, Ҳушаймдан, у Сайёрдан, у Шаъбийдан, у Жобир ибн Абдуллаҳдан ривоят қилади: Биз Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам билан бир ғазотдан қайтдик. Мен секин юрадиган туямда шошилдим, ортимдан бир отлиқ менга етиб олди. У ёнидаги найза билан туямни нухсади (туртди), шунда туям сен кўрган туяларнинг энг яхшисидек (чаққон) юра бошлади. Мана у Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам эдилар. У: «Сени нима шошилтирди?» дедилар. Мен: Янги уйланган эдим, дедим. У: «Бокирага(ми) ёки тул (бева ёки ажрашган)га(ми)?» дедилар. Мен: Тул (аёлга), дедим. У: «Нега бир чўри (ёш қиз)га (уйланмадинг), унга сен ўйнаб, у сенга ўйнар эди?» дедилар. (Мадинага) кирмоқчи бўлганимизда у: «(Кечкача) сабр қилинглар, то кечаси (хуфтонда) киргунингизгача — то сочи тўзиган (аёл) тарансин ва бева (эри йўқда) қолган (аёл) (авратини) тозаласин (ораста бўлсин)» дедилар.