حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ يُوسُفَ، أَخْبَرَنَا مَالِكٌ، عَنْ هِشَامِ بْنِ عُرْوَةَ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ عَائِشَةَ ـ رضى الله عنها ـ أَنَّهَا قَالَتْ جَاءَ عَمِّي مِنَ الرَّضَاعَةِ فَاسْتَأْذَنَ عَلَىَّ فَأَبَيْتُ أَنْ آذَنَ لَهُ حَتَّى أَسْأَلَ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَجَاءَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَسَأَلْتُهُ عَنْ ذَلِكَ فَقَالَ " إِنَّهُ عَمُّكِ فَأْذَنِي لَهُ " قَالَتْ فَقُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهِ إِنَّمَا أَرْضَعَتْنِي الْمَرْأَةُ وَلَمْ يُرْضِعْنِي الرَّجُلُ. قَالَتْ فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " إِنَّهُ عَمُّكِ فَلْيَلِجْ عَلَيْكِ ". قَالَتْ عَائِشَةُ وَذَلِكَ بَعْدَ أَنْ ضُرِبَ عَلَيْنَا الْحِجَابُ. قَالَتْ عَائِشَةُ يَحْرُمُ مِنَ الرَّضَاعَةِ مَا يَحْرُمُ مِنَ الْوِلاَدَةِ.
Абдуллаҳ ибн Юсуф, Моликдан, у Ҳишом ибн Урвадан, у отасидан, у Оишадан (розияллаҳу анҳо) ривоят қилади: У: Менинг ризоатдан амаким келди ва менинг олдимга изн сўради. Мен Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламдан сўрамагунимча унга изн беришдан бош тортдим. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам келдилар, мен у кишидан бу ҳақда сўрадим. У: «У сенинг амакингдир, унга изн бер» дедилар. Мен: Эй Расулуллаҳ, мени (ўша) аёл эмизди, мени эркак эмизмади-ку, дедим. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам: «У сенинг амакингдир, сенинг олдингга кирсин» дедилар. Оиша айтди: Бу бизга ҳижоб (ояти) тушганидан кейин эди. Оиша: Туғилиш (насаб) ҳаром қилган нарсани ризоат ҳам ҳаром қилади, деди.