حَدَّثَنِي عُبَيْدُ بْنُ إِسْمَاعِيلَ، حَدَّثَنَا أَبُو أُسَامَةَ، عَنْ هِشَامٍ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ عَائِشَةَ ـ رضى الله عنها ـ أَنَّهَا اسْتَعَارَتْ مِنْ أَسْمَاءَ قِلاَدَةً، فَهَلَكَتْ، فَأَرْسَلَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم نَاسًا مِنْ أَصْحَابِهِ فِي طَلَبِهَا، فَأَدْرَكَتْهُمُ الصَّلاَةُ فَصَلَّوْا بِغَيْرِ وُضُوءٍ، فَلَمَّا أَتَوُا النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم شَكَوْا ذَلِكَ إِلَيْهِ، فَنَزَلَتْ آيَةُ التَّيَمُّمِ. فَقَالَ أُسَيْدُ بْنُ حُضَيْرٍ جَزَاكِ اللَّهُ خَيْرًا، فَوَاللَّهِ مَا نَزَلَ بِكِ أَمْرٌ قَطُّ، إِلاَّ جَعَلَ لَكِ مِنْهُ مَخْرَجًا، وَجُعِلَ لِلْمُسْلِمِينَ فِيهِ بَرَكَةٌ.
Убайд ибн Исмоил, Абу Усомадан, у Ҳишомдан, у отасидан, у Оишадан (розияллаҳу анҳо) ривоят қилади: У Асмодан бир маржон (тақинчоқ) арият (вақтинча) олган эди, у йўқолди. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам саҳобаларидан бир неча кишини уни излашга юбордилар. Уларга намоз (вақти) етди, улар таҳоратсиз намоз ўқидилар. Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга келганларида, буни унга шикоят қилдилар. Шунда таяммум ояти нозил бўлди. Усайд ибн Ҳузайр: Аллаҳ сенга яхши мукофот берсин, Аллаҳга қасам, сенга ҳеч қачон бир (қийин) иш тушмадики, Аллаҳ ундан сенга бир чиқиш (йўл) қилмаган бўлса, ва унда мусулмонларга барака қилинди, деди.