Пок тупроқ сув ўрнида кифоя қилади

Tayammum kitobi · 1 ҳадис

باب الصَّعِيدُ الطَّيِّبُ وَضُوءُ الْمُسْلِمِ ، يَكْفِيهِ مِنَ الْمَاءِ

حَدَّثَنَا مُسَدَّدٌ، قَالَ حَدَّثَنِي يَحْيَى بْنُ سَعِيدٍ، قَالَ حَدَّثَنَا عَوْفٌ، قَالَ حَدَّثَنَا أَبُو رَجَاءٍ، عَنْ عِمْرَانَ، قَالَ كُنَّا فِي سَفَرٍ مَعَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم وَإِنَّا أَسْرَيْنَا، حَتَّى كُنَّا فِي آخِرِ اللَّيْلِ، وَقَعْنَا وَقْعَةً وَلاَ وَقْعَةَ أَحْلَى عِنْدَ الْمُسَافِرِ مِنْهَا، فَمَا أَيْقَظَنَا إِلاَّ حَرُّ الشَّمْسِ، وَكَانَ أَوَّلَ مَنِ اسْتَيْقَظَ فُلاَنٌ ثُمَّ فُلاَنٌ ثُمَّ فُلاَنٌ ـ يُسَمِّيهِمْ أَبُو رَجَاءٍ فَنَسِيَ عَوْفٌ ـ ثُمَّ عُمَرُ بْنُ الْخَطَّابِ الرَّابِعُ، وَكَانَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم إِذَا نَامَ لَمْ يُوقَظْ حَتَّى يَكُونَ هُوَ يَسْتَيْقِظُ، لأَنَّا لاَ نَدْرِي مَا يَحْدُثُ لَهُ فِي نَوْمِهِ، فَلَمَّا اسْتَيْقَظَ عُمَرُ، وَرَأَى مَا أَصَابَ النَّاسَ، وَكَانَ رَجُلاً جَلِيدًا، فَكَبَّرَ وَرَفَعَ صَوْتَهُ بِالتَّكْبِيرِ، فَمَا زَالَ يُكَبِّرُ وَيَرْفَعُ صَوْتَهُ بِالتَّكْبِيرِ حَتَّى اسْتَيْقَظَ لِصَوْتِهِ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فَلَمَّا اسْتَيْقَظَ شَكَوْا إِلَيْهِ الَّذِي أَصَابَهُمْ قَالَ ‏"‏ لاَ ضَيْرَ ـ أَوْ لاَ يَضِيرُ ـ ارْتَحِلُوا ‏"‏‏.‏ فَارْتَحَلَ فَسَارَ غَيْرَ بَعِيدٍ ثُمَّ نَزَلَ، فَدَعَا بِالْوَضُوءِ، فَتَوَضَّأَ وَنُودِيَ بِالصَّلاَةِ فَصَلَّى بِالنَّاسِ، فَلَمَّا انْفَتَلَ مِنْ صَلاَتِهِ إِذَا هُوَ بِرَجُلٍ مُعْتَزِلٍ لَمْ يُصَلِّ مَعَ الْقَوْمِ قَالَ ‏"‏ مَا مَنَعَكَ يَا فُلاَنُ أَنْ تُصَلِّيَ مَعَ الْقَوْمِ ‏"‏‏.‏ قَالَ أَصَابَتْنِي جَنَابَةٌ وَلاَ مَاءَ‏.‏ قَالَ ‏"‏ عَلَيْكَ بِالصَّعِيدِ، فَإِنَّهُ يَكْفِيكَ ‏"‏‏.‏ ثُمَّ سَارَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فَاشْتَكَى إِلَيْهِ النَّاسُ مِنَ الْعَطَشِ فَنَزَلَ، فَدَعَا فُلاَنًا ـ كَانَ يُسَمِّيهِ أَبُو رَجَاءٍ نَسِيَهُ عَوْفٌ ـ وَدَعَا عَلِيًّا فَقَالَ ‏"‏ اذْهَبَا فَابْتَغِيَا الْمَاءَ ‏"‏‏.‏ فَانْطَلَقَا فَتَلَقَّيَا امْرَأَةً بَيْنَ مَزَادَتَيْنِ ـ أَوْ سَطِيحَتَيْنِ ـ مِنْ مَاءٍ عَلَى بَعِيرٍ لَهَا، فَقَالاَ لَهَا أَيْنَ الْمَاءُ قَالَتْ عَهْدِي بِالْمَاءِ أَمْسِ هَذِهِ السَّاعَةَ، وَنَفَرُنَا خُلُوفًا‏.‏ قَالاَ لَهَا انْطَلِقِي إِذًا‏.‏ قَالَتْ إِلَى أَيْنَ قَالاَ إِلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم‏.‏ قَالَتِ الَّذِي يُقَالُ لَهُ الصَّابِئُ قَالاَ هُوَ الَّذِي تَعْنِينَ فَانْطَلِقِي‏.‏ فَجَاءَا بِهَا إِلَى النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم وَحَدَّثَاهُ الْحَدِيثَ قَالَ فَاسْتَنْزَلُوهَا عَنْ بَعِيرِهَا وَدَعَا النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم بِإِنَاءٍ، فَفَرَّغَ فِيهِ مِنْ أَفْوَاهِ الْمَزَادَتَيْنِ ـ أَوِ السَّطِيحَتَيْنِ ـ وَأَوْكَأَ أَفْوَاهَهُمَا، وَأَطْلَقَ الْعَزَالِيَ، وَنُودِيَ فِي النَّاسِ اسْقُوا وَاسْتَقُوا‏.‏ فَسَقَى مَنْ شَاءَ، وَاسْتَقَى مَنْ شَاءَ، وَكَانَ آخِرَ ذَاكَ أَنْ أَعْطَى الَّذِي أَصَابَتْهُ الْجَنَابَةُ إِنَاءً مِنْ مَاءٍ قَالَ ‏"‏ اذْهَبْ، فَأَفْرِغْهُ عَلَيْكَ ‏"‏‏.‏ وَهْىَ قَائِمَةٌ تَنْظُرُ إِلَى مَا يُفْعَلُ بِمَائِهَا، وَايْمُ اللَّهِ لَقَدْ أُقْلِعَ عَنْهَا، وَإِنَّهُ لَيُخَيَّلُ إِلَيْنَا أَنَّهَا أَشَدُّ مِلأَةً مِنْهَا حِينَ ابْتَدَأَ فِيهَا، فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم ‏"‏ اجْمَعُوا لَهَا ‏"‏‏.‏ فَجَمَعُوا لَهَا مِنْ بَيْنِ عَجْوَةٍ وَدَقِيقَةٍ وَسَوِيقَةٍ، حَتَّى جَمَعُوا لَهَا طَعَامًا، فَجَعَلُوهَا فِي ثَوْبٍ، وَحَمَلُوهَا عَلَى بَعِيرِهَا، وَوَضَعُوا الثَّوْبَ بَيْنَ يَدَيْهَا قَالَ لَهَا ‏"‏ تَعْلَمِينَ مَا رَزِئْنَا مِنْ مَائِكِ شَيْئًا، وَلَكِنَّ اللَّهَ هُوَ الَّذِي أَسْقَانَا ‏"‏‏.‏ فَأَتَتْ أَهْلَهَا، وَقَدِ احْتَبَسَتْ عَنْهُمْ قَالُوا مَا حَبَسَكِ يَا فُلاَنَةُ قَالَتِ الْعَجَبُ، لَقِيَنِي رَجُلاَنِ فَذَهَبَا بِي إِلَى هَذَا الَّذِي يُقَالُ لَهُ الصَّابِئُ، فَفَعَلَ كَذَا وَكَذَا، فَوَاللَّهِ إِنَّهُ لأَسْحَرُ النَّاسِ مِنْ بَيْنِ هَذِهِ وَهَذِهِ‏.‏ وَقَالَتْ بِإِصْبَعَيْهَا الْوُسْطَى وَالسَّبَّابَةِ، فَرَفَعَتْهُمَا إِلَى السَّمَاءِ ـ تَعْنِي السَّمَاءَ وَالأَرْضَ ـ أَوْ إِنَّهُ لَرَسُولُ اللَّهِ حَقًّا، فَكَانَ الْمُسْلِمُونَ بَعْدَ ذَلِكَ يُغِيرُونَ عَلَى مَنْ حَوْلَهَا مِنَ الْمُشْرِكِينَ، وَلاَ يُصِيبُونَ الصِّرْمَ الَّذِي هِيَ مِنْهُ، فَقَالَتْ يَوْمًا لِقَوْمِهَا مَا أُرَى أَنَّ هَؤُلاَءِ الْقَوْمَ يَدَعُونَكُمْ عَمْدًا، فَهَلْ لَكُمْ فِي الإِسْلاَمِ فَأَطَاعُوهَا فَدَخَلُوا فِي الإِسْلاَمِ‏.‏

Бизга Мусаддад ривоят қилди, у деди: менга Яҳё ибн Саид ривоят қилди, у деди: бизга Авф ривоят қилди, у деди: бизга Абу Ражў, Имрондан ривоят қилди, у деди: Биз Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) билан бир сафарда эдик ва биз тунда йўл юрдик. Ниҳоят, кечанинг охирида бўлганимизда, (уйқуга) йиқилдик — мусофир учун бундан ширинроқ (уйқу) йўқ. Бизни фақат қуёшнинг иссиғи уйғотди. Биринчи уйғонган фалончи, сўнг фалончи, сўнг фалончи эди — Абу Ражў уларни номларди, Авф эса унутди — сўнг тўртинчи (бўлиб) Умар ибн ал-Хаттоб (уйғонди). Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) ухлаганларида, у киши ўзлари уйғонмагунча уйғотилмасдилар — чунки биз уйқуларида унга нима (ваҳий) содир бўлаётганини билмасдик. Умар уйғониб, одамларга юз берган (ҳолат)ни кўргач — у дадил киши эди — такбир айтди ва овозини такбир билан баландлатди. У токи Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) унинг овозидан уйғонгунча такбир айтиб, овозини баландлатиб турди. (Набий) уйғонгач, улар у кишига юз берган (ҳолат)ни шикоят қилдилар. У: «Зарар йўқ — ёки: зарар қилмайди — кўчинглар,» дедилар. Шунда (у киши) кўчиб, узоқ бормай, сўнг тушдилар ва таҳорат (суви)ни сўраб, таҳорат қилдилар; намозга нидо қилинди ва у киши одамларга (имом бўлиб) намоз ўқидилар. Намозларидан бурилганларида, бир кишини қавм билан намоз ўқимай четда турганини кўрдилар. У: «Эй фалончи, қавм билан намоз ўқишингга нима тўсқинлик қилди?» дедилар. У: «Менга жанобат етди, сув эса йўқ,» деди. У: «Сенга тупроқ (саъийд) лозим, у сенга етади,» дедилар. Сўнг Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) йўлга тушдилар. Одамлар у кишига ташналикдан шикоят қилдилар. У тушиб, фалончини — Абу Ражў уни номларди, Авф унутди — ва Алини чақириб: «Боринглар, сув изланглар,» дедилар. Улар кетдилар ва бир аёлни — туясига (юкланган) икки меш — ёки: икки катта мешда — сув билан (кетаётганини) учратдилар. Унга: «Сув қаерда?» дедилар. У: «Менинг сув билан (охирги) аҳдим — кеча шу соатда эди; эркакларимиз (сувсиз) ортда қолди,» деди. Унга: «Унда юр,» дедилар. У: «Қаерга?» деди. Улар: «Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг олдига,» дедилар. У: «‹Собий (диндан чиққан)› дейиладиган (киши)гами?» деди. Улар: «У — сен назарда тутган (киши)дир; юр,» дедилар. Улар уни Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг олдига олиб келиб, воқеани у кишига айтиб бердилар. (Имрон) деди: Уни туясидан туширдилар ва Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) бир идиш сўраб, унга икки меш — ёки: икки катта меш — оғзидан (сув) қуйдилар ва уларнинг оғизларини боғлаб, пастки тешикларини очиб қўйдилар. Одамларга: «Сув ичинглар ва (идишларингизга) сув олинглар,» деб нидо қилинди. Хоҳлаган киши (чорвасини) суғорди ва хоҳлаган киши (ўзига) сув олди. Бунинг охиргиси — жанобат етган (киши)га бир идиш сув бериб: «Бор, уни ўзингга қуй (ғусл қил),» дедилар. У (аёл) эса тик туриб, сувига нима қилинаётганини қараб турарди. Аллаҳга қасамки, ундан (сув олиш) тўхтатилганда, бизга унинг (меши) бошланганидагидан кўра тўлароқдек туюларди. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Унга (таом) йиғинглар,» дедилар. Шунда унга ажва (хурмо), ун ва савиқдан йиғиб, унга таом тўпладилар ва уни бир кийимга солиб, туясига юкладилар ва кийимни унинг олдига қўйдилар. У киши унга: «Биласанми, биз сенинг сувингдан бирор нарса камайтирмадик (олмадик); лекин Аллаҳ Ўзи бизни суғорди,» дедилар. У (аёл) аҳли (оиласи) олдига келди — у улардан (вақтдан) кечиккан эди. Улар: «Сени нима ушлаб қолди, эй фалон аёл?» дедилар. У: «Ажойибот! Менга икки киши учраб, мени ‹Собий› дейиладиган (киши)нинг олдига олиб борди, у шундай-шундай қилди. Аллаҳга қасамки, у — мана шу (осмон) билан мана шу (ер) орасидаги одамларнинг энг сеҳргарроғи,» деди ва ўрта ҳамда кўрсаткич бармоқлари билан ишора қилиб, уларни осмонга кўтарди — осмон ва ерни назарда тутиб — «ёки, у ҳақиқатан Аллаҳнинг Расулидир,» деди. Шундан кейин мусулмонлар унинг атрофидаги мушрикларга (ғазот қилиб) ҳужум қилар, лекин у мансуб бўлган қабилага тегмасдилар. Бир куни у қавмига: «Менимча, бу қавм сизларни атайлаб (тегмай) қолдиряпти; Ислом (қабул қилиш)га (рағбатингиз) борми?» деди. Улар унга итоат қилиб, Исломга кирдилар.