حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ بُكَيْرٍ، حَدَّثَنَا يَعْقُوبُ بْنُ عَبْدِ الرَّحْمَنِ، عَنْ أَبِي حَازِمٍ، عَنْ سَهْلِ بْنِ سَعْدٍ، قَالَ إِنْ كُنَّا لَنَفْرَحُ بِيَوْمِ الْجُمُعَةِ، كَانَتْ لَنَا عَجُوزٌ تَأْخُذُ أُصُولَ السِّلْقِ، فَتَجْعَلُهُ فِي قِدْرٍ لَهَا، فَتَجْعَلُ فِيهِ حَبَّاتٍ مِنْ شَعِيرٍ، إِذَا صَلَّيْنَا زُرْنَاهَا فَقَرَّبَتْهُ إِلَيْنَا، وَكُنَّا نَفْرَحُ بِيَوْمِ الْجُمُعَةِ مِنْ أَجْلِ ذَلِكَ، وَمَا كُنَّا نَتَغَدَّى وَلاَ نَقِيلُ إِلاَّ بَعْدَ الْجُمُعَةِ، وَاللَّهِ مَا فِيهِ شَحْمٌ وَلاَ وَدَكٌ.
Яҳё ибн Букайр, Яъқуб ибн Абдураҳмондан, у Абу Ҳозимдан, у Саҳл ибн Саъддан ривоят қилади: У: Биз Жумуа кунидан қувонар эдик. Бизда бир кампир бор эди, у қизил лавлаги (силқ)нинг илдизини олиб, уни ўз қозонида пиширар, унга арпа донларини солар эди. Биз намоз ўқиганимизда, уни зиёрат қилар эдик, у уни бизга яқинлаштирар (тақдим этар) эди. Биз мана шу сабабли Жумуа кунидан қувонар эдик. Биз фақат Жумуа(намози)дан кейин кечки овқат ер ва қайлула (тушки уйқу) қилар эдик. Аллаҳга қасам, унда на ёғ, на суюқлик бор эди, деди.