حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ يُوسُفَ، أَخْبَرَنَا مَالِكٌ، عَنْ زَيْدِ بْنِ أَسْلَمَ، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ عُمَرَ ـ رضى الله عنهما أَنَّهُ قَدِمَ رَجُلاَنِ مِنَ الْمَشْرِقِ، فَخَطَبَا، فَعَجِبَ النَّاسُ لِبَيَانِهِمَا، فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " إِنَّ مِنَ الْبَيَانِ لَسِحْرًا ـ أَوْ ـ إِنَّ بَعْضَ الْبَيَانِ لَسِحْرٌ ".
Абдуллаҳ ибн Юсуф, Моликдан, у Зайд ибн Асламдан, у Абдуллаҳ ибн Умардан (розияллаҳу анҳумо) ривоят қилади: Машриқдан икки киши келди ва хутба (нутқ) қилдилар, одамлар уларнинг баёнига (нотиқлигига) ҳайрон қолдилар. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Албатта баённинг баъзисида сеҳр бор — ёки: баъзи баён сеҳрдир» дедилар.