Сочни тарамоқ

Kiyim kitobi · 1 ҳадис

باب الاِمْتِشَاطِ

حَدَّثَنَا آدَمُ بْنُ أَبِي إِيَاسٍ، حَدَّثَنَا ابْنُ أَبِي ذِئْبٍ، عَنِ الزُّهْرِيِّ، عَنْ سَهْلِ بْنِ سَعْدٍ، أَنَّ رَجُلاً، اطَّلَعَ مِنْ جُحْرٍ فِي دَارِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم وَالنَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم يَحُكُّ رَأْسَهُ بِالْمِدْرَى فَقَالَ ‏ "‏ لَوْ عَلِمْتُ أَنَّكَ تَنْظُرُ لَطَعَنْتُ بِهَا فِي عَيْنِكَ، إِنَّمَا جُعِلَ الإِذْنُ مِنْ قِبَلِ الأَبْصَارِ ‏"‏‏.‏

Одам ибн Абу Иёс, Ибн Абу Зиъбдан, у Зуҳрийдан, у Саҳл ибн Саъддан ривоят қилади: Бир киши Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг уйига бир тешикдан мўралади (қаради), Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам бошларини мидрао (тароқ/тараш мили) билан қашлаётган эдилар. У киши: «Агар сен қараётганингни билганимда, уни (мидраони) кўзингга санчар эдим. Албатта изн (сўраш) — кўз (қараш) сабабли (унинг учун) жорий қилинган» дедилар.