حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ أَبِي بَكْرٍ الْمُقَدَّمِيُّ، حَدَّثَنَا مُعْتَمِرٌ، عَنْ عُبَيْدِ اللَّهِ، عَنْ نَافِعٍ، عَنِ ابْنِ عُمَرَ، عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم أَنَّهُ كَانَ يُعَرِّضُ رَاحِلَتَهُ فَيُصَلِّي إِلَيْهَا. قُلْتُ أَفَرَأَيْتَ إِذَا هَبَّتِ الرِّكَابُ. قَالَ كَانَ يَأْخُذُ هَذَا الرَّحْلَ فَيُعَدِّلُهُ فَيُصَلِّي إِلَى آخِرَتِهِ ـ أَوْ قَالَ مُؤَخَّرِهِ ـ وَكَانَ ابْنُ عُمَرَ ـ رضى الله عنه ـ يَفْعَلُهُ.
Муҳаммад ибн Абу Бакр Муқаддамий бизга айтди: Муътамир бизга айтди, Убайдуллаҳдан, у Нофиъдан, у Ибн Умардан, у Набий соллаллаҳу алайҳи васалламдан: У зот уловини кўндаланг қўйиб, унга (қаратиб) намоз ўқирдилар. Мен: ‹Улов (қўзғалиб) кетса-чи?› дедим. У: ‹У зот бу эгар-юкни олиб, тўғирлаб, унинг орқа қисмига (қаратиб) намоз ўқирдилар — ёки ‹охирига› деди›, деди. Ибн Умар розияллаҳу анҳу ҳам шундай қиларди.