Эркаклар зўравонлигидан паноҳ тилаш

Duo kitobi · 1 ҳадис

باب التَّعَوُّذِ مِنْ غَلَبَةِ الرِّجَالِ

حَدَّثَنَا قُتَيْبَةُ بْنُ سَعِيدٍ، حَدَّثَنَا إِسْمَاعِيلُ بْنُ جَعْفَرٍ، عَنْ عَمْرِو بْنِ أَبِي عَمْرٍو، مَوْلَى الْمُطَّلِبِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ حَنْطَبٍ أَنَّهُ سَمِعَ أَنَسَ بْنَ مَالِكٍ، يَقُولُ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم لأَبِي طَلْحَةَ ‏"‏ الْتَمِسْ لَنَا غُلاَمًا مِنْ غِلْمَانِكُمْ يَخْدُمُنِي ‏"‏‏.‏ فَخَرَجَ بِي أَبُو طَلْحَةَ يُرْدِفُنِي وَرَاءَهُ، فَكُنْتُ أَخْدُمُ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم كُلَّمَا نَزَلَ، فَكُنْتُ أَسْمَعُهُ يُكْثِرُ أَنْ يَقُولَ ‏"‏ اللَّهُمَّ إِنِّي أَعُوذُ بِكَ مِنَ الْهَمِّ وَالْحَزَنِ، وَالْعَجْزِ وَالْكَسَلِ، وَالْبُخْلِ وَالْجُبْنِ، وَضَلَعِ الدَّيْنِ، وَغَلَبَةِ الرِّجَالِ ‏"‏‏.‏ فَلَمْ أَزَلْ أَخْدُمُهُ حَتَّى أَقْبَلْنَا مِنْ خَيْبَرَ، وَأَقْبَلَ بِصَفِيَّةَ بِنْتِ حُيَىٍّ قَدْ حَازَهَا، فَكُنْتُ أَرَاهُ يُحَوِّي وَرَاءَهُ بِعَبَاءَةٍ أَوْ كِسَاءٍ ثُمَّ يُرْدِفُهَا وَرَاءَهُ حَتَّى إِذَا كُنَّا بِالصَّهْبَاءِ صَنَعَ حَيْسًا فِي نِطَعٍ، ثُمَّ أَرْسَلَنِي فَدَعَوْتُ رِجَالاً فَأَكَلُوا، وَكَانَ ذَلِكَ بِنَاءَهُ بِهَا، ثُمَّ أَقْبَلَ حَتَّى بَدَا لَهُ أُحُدٌ قَالَ ‏"‏ هَذَا جُبَيْلٌ يُحِبُّنَا وَنُحِبُّهُ ‏"‏‏.‏ فَلَمَّا أَشْرَفَ عَلَى الْمَدِينَةِ قَالَ ‏"‏ اللَّهُمَّ إِنِّي أُحَرِّمُ مَا بَيْنَ جَبَلَيْهَا مِثْلَ مَا حَرَّمَ بِهِ إِبْرَاهِيمُ مَكَّةَ، اللَّهُمَّ بَارِكْ لَهُمْ فِي مُدِّهِمْ وَصَاعِهِمْ ‏"‏‏.‏

Қутайба ибн Саид, Исмоил ибн Жаъфардан, у Мутталиб ибн Абдуллаҳ ибн Ҳантабнинг озоди Амр ибн Абу Амрдан ривоят қилади: У Анас ибн Моликни шундай деяётганини эшитди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам Абу Талҳага: «Бизга ғуломларингиздан менга хизмат қиладиган бир ғуломни топ» дедилар. Абу Талҳа мени ўз ортига миндириб чиқди. Мен Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламга — у киши ҳар (манзилга) тушганларида — хизмат қилар эдим. Мен у кишининг кўп марта шундай деяётганини эшитар эдим: «Аллаҳим, мен Сендан ғам ва қайғудан, ожизлик ва дангасаликдан, бахиллик ва қўрқоқликдан, қарз оғирлигидан ва кишиларнинг ғолиб келишидан паноҳ тилайман». Мен у кишига — то биз Хайбардан келадиган вақтгача — хизмат қилавердим. У киши Сафийя бинти Ҳуяй билан — уни ўзларига тутиб (ажратиб) олган ҳолда — келдилар. Мен у кишини — унинг ортида або (чопон) ёки киса билан тўсиқ (парда) қилиб, сўнг уни ортига миндираётганини кўрар эдим. Саҳбо(деган жой)да бўлганимизда, у киши бир терида (натъ) хайс (хурмо, ёғ, пишлоқдан таом) қилдилар, сўнг мени жўнатдилар, мен эркакларни чақирдйм, улар едилар — бу у кишининг у (Сафийя) билан қовушиши (тўйи) эди. Сўнг у киши келдилар, то у кишига Уҳуд кўринди. У киши: «Бу — бизни севадиган, биз ҳам уни севадиган кичик тоғдир» дедилар. Мадинага кўриниб (яқин) бўлганларида: «Аллаҳим, мен унинг икки тоғи орасини — Иброҳим Маккани ҳаром қилганидек — ҳаром қиламан; Аллаҳим, уларга мудди ва сўаида барака бер» дедилар.