حَدَّثَنَا أَحْمَدُ بْنُ يُونُسَ، حَدَّثَنَا أَبُو شِهَابٍ، عَنِ الأَعْمَشِ، عَنْ عُمَارَةَ بْنِ عُمَيْرٍ، عَنِ الْحَارِثِ بْنِ سُوَيْدٍ، حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ، حَدِيثَيْنِ أَحَدُهُمَا عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم وَالآخَرُ عَنْ نَفْسِهِ، قَالَ " إِنَّ الْمُؤْمِنَ يَرَى ذُنُوبَهُ كَأَنَّهُ قَاعِدٌ تَحْتَ جَبَلٍ يَخَافُ أَنْ يَقَعَ عَلَيْهِ، وَإِنَّ الْفَاجِرَ يَرَى ذُنُوبَهُ كَذُبَابٍ مَرَّ عَلَى أَنْفِهِ ". فَقَالَ بِهِ هَكَذَا قَالَ أَبُو شِهَابٍ بِيَدِهِ فَوْقَ أَنْفِهِ. ثُمَّ قَالَ " لَلَّهُ أَفْرَحُ بِتَوْبَةِ عَبْدِهِ مِنْ رَجُلٍ نَزَلَ مَنْزِلاً، وَبِهِ مَهْلَكَةٌ، وَمَعَهُ رَاحِلَتُهُ عَلَيْهَا طَعَامُهُ وَشَرَابُهُ، فَوَضَعَ رَأْسَهُ فَنَامَ نَوْمَةً، فَاسْتَيْقَظَ وَقَدْ ذَهَبَتْ رَاحِلَتُهُ، حَتَّى اشْتَدَّ عَلَيْهِ الْحَرُّ وَالْعَطَشُ أَوْ مَا شَاءَ اللَّهُ، قَالَ أَرْجِعُ إِلَى مَكَانِي. فَرَجَعَ فَنَامَ نَوْمَةً، ثُمَّ رَفَعَ رَأْسَهُ، فَإِذَا رَاحِلَتُهُ عِنْدَهُ ". تَابَعَهُ أَبُو عَوَانَةَ وَجَرِيرٌ عَنِ الأَعْمَشِ. وَقَالَ أَبُو أُسَامَةَ حَدَّثَنَا الأَعْمَشُ حَدَّثَنَا عُمَارَةُ سَمِعْتُ الْحَارِثَ. وَقَالَ شُعْبَةُ وَأَبُو مُسْلِمٍ عَنِ الأَعْمَشِ عَنْ إِبْرَاهِيمَ التَّيْمِيِّ عَنِ الْحَارِثِ بْنِ سُوَيْدٍ. وَقَالَ أَبُو مُعَاوِيَةَ حَدَّثَنَا الأَعْمَشُ عَنْ عُمَارَةَ عَنِ الأَسْوَدِ عَنْ عَبْدِ اللَّهِ وَعَنْ إِبْرَاهِيمَ التَّيْمِيِّ عَنِ الْحَارِثِ بْنِ سُوَيْدٍ عَنْ عَبْدِ اللَّهِ.
Аҳмад ибн Юнус, Абу Шиҳобдан, у Аъмашдан, у Умора ибн Умайрдан, у Ҳорис ибн Сувайддан ривоят қилади: Бизга Абдуллаҳ икки ҳадис айтиб берди — бири Набий соллаллаҳу алайҳи васалламдан, иккинчиси ўзидан: «Албатта мўмин ўз гуноҳларини — гўё у бир тоғ остида ўтириб, унинг устига қулашидан қўрқаётгандек — кўради; фожир (гуноҳкор) эса ўз гуноҳларини бурнининг устидан ўтган чивин каби (арзимас) кўради» дедилар ва қўли билан мана шундай қилди — Абу Шиҳоб қўли билан бурни устида (ишора қилди). Сўнг: «Аллаҳ Ўз бандасининг тавбасидан — бир киши(нинг хурсандлиги)дан кўра кўпроқ хурсанд бўлади: у бир манзилга тушди, унда ҳалокат (хавф) бор, у билан бирга улови бор — унинг устида таоми ва ичимлиги (бор); у бошини қўйиб, бир ухлади, уйғонса, улови кетган (йўқолган); то унга иссиқ ва чанқоқ — ёки Аллаҳ хоҳлаган нарса — қаттиқлашгунча (уни қидирди). У: Ўз жойимга қайтаман, деди. У қайтди ва бир ухлади, сўнг бошини кўтарди, бирдан улови унинг ёнида (турган) эди» дедилар. Буни Абу Авона ва Жарир Аъмашдан мутобаъа қилдилар. Абу Усома: Бизга Аъмаш: Бизга Умора: Ҳорисни эшитдим (деди). Шуъба ва Абу Муслим Аъмашдан, у Иброҳим Таймийдан, у Ҳорис ибн Сувайддан (дедилар). Абу Муовия: Бизга Аъмаш, у Уморадан, у Асваддан, у Абдуллаҳдан; ва у Иброҳим Таймийдан, у Ҳорис ибн Сувайддан, у Абдуллаҳдан (деди).