حَدَّثَنَا هَدَّابُ بْنُ خَالِدٍ، حَدَّثَنَا حَمَّادُ بْنُ سَلَمَةَ، حَدَّثَنَا ثَابِتٌ، عَنْ عَبْدِ الرَّحْمَنِ بْنِ، أَبِي لَيْلَى عَنْ صُهَيْبٍ، أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ " كَانَ مَلِكٌ فِيمَنْ كَانَ قَبْلَكُمْ وَكَانَ لَهُ سَاحِرٌ فَلَمَّا كَبِرَ قَالَ لِلْمَلِكِ إِنِّي قَدْ كَبِرْتُ فَابْعَثْ إِلَىَّ غُلاَمًا أُعَلِّمْهُ السِّحْرَ . فَبَعَثَ إِلَيْهِ غُلاَمًا يُعَلِّمُهُ فَكَانَ فِي طَرِيقِهِ إِذَا سَلَكَ رَاهِبٌ فَقَعَدَ إِلَيْهِ وَسَمِعَ كَلاَمَهُ فَأَعْجَبَهُ فَكَانَ إِذَا أَتَى السَّاحِرَ مَرَّ بِالرَّاهِبِ وَقَعَدَ إِلَيْهِ فَإِذَا أَتَى السَّاحِرَ ضَرَبَهُ فَشَكَا ذَلِكَ إِلَى الرَّاهِبِ فَقَالَ إِذَا خَشِيتَ السَّاحِرَ فَقُلْ حَبَسَنِي أَهْلِي . وَإِذَا خَشِيتَ أَهْلَكَ فَقُلْ حَبَسَنِي السَّاحِرُ . فَبَيْنَمَا هُوَ كَذَلِكَ إِذْ أَتَى عَلَى دَابَّةٍ عَظِيمَةٍ قَدْ حَبَسَتِ النَّاسَ فَقَالَ الْيَوْمَ أَعْلَمُ آلسَّاحِرُ أَفْضَلُ أَمِ الرَّاهِبُ أَفْضَلُ فَأَخَذَ حَجَرًا فَقَالَ اللَّهُمَّ إِنْ كَانَ أَمْرُ الرَّاهِبِ أَحَبَّ إِلَيْكَ مِنْ أَمْرِ السَّاحِرِ فَاقْتُلْ هَذِهِ الدَّابَّةَ حَتَّى يَمْضِيَ النَّاسُ . فَرَمَاهَا فَقَتَلَهَا وَمَضَى النَّاسُ فَأَتَى الرَّاهِبَ فَأَخْبَرَهُ فَقَالَ لَهُ الرَّاهِبُ أَىْ بُنَىَّ أَنْتَ الْيَوْمَ أَفْضَلُ مِنِّي . قَدْ بَلَغَ مِنْ أَمْرِكَ مَا أَرَى وَإِنَّكَ سَتُبْتَلَى فَإِنِ ابْتُلِيتَ فَلاَ تَدُلَّ عَلَىَّ . وَكَانَ الْغُلاَمُ يُبْرِئُ الأَكْمَهَ وَالأَبْرَصَ وَيُدَاوِي النَّاسَ مِنْ سَائِرِ الأَدْوَاءِ فَسَمِعَ جَلِيسٌ لِلْمَلِكِ كَانَ قَدْ عَمِيَ فَأَتَاهُ بِهَدَايَا كَثِيرَةٍ فَقَالَ مَا هَا هُنَا لَكَ أَجْمَعُ إِنْ أَنْتَ شَفَيْتَنِي فَقَالَ إِنِّي لاَ أَشْفِي أَحَدًا إِنَّمَا يَشْفِي اللَّهُ فَإِنْ أَنْتَ آمَنْتَ بِاللَّهِ دَعَوْتُ اللَّهَ فَشَفَاكَ . فَآمَنَ بِاللَّهِ فَشَفَاهُ اللَّهُ فَأَتَى الْمَلِكَ فَجَلَسَ إِلَيْهِ كَمَا كَانَ يَجْلِسُ فَقَالَ لَهُ الْمَلِكُ مَنْ رَدَّ عَلَيْكَ بَصَرَكَ قَالَ رَبِّي . قَالَ وَلَكَ رَبٌّ غَيْرِي قَالَ رَبِّي وَرَبُّكَ اللَّهُ . فَأَخَذَهُ فَلَمْ يَزَلْ يُعَذِّبُهُ حَتَّى دَلَّ عَلَى الْغُلاَمِ فَجِيءَ بِالْغُلاَمِ فَقَالَ لَهُ الْمَلِكُ أَىْ بُنَىَّ قَدْ بَلَغَ مِنْ سِحْرِكَ مَا تُبْرِئُ الأَكْمَهَ وَالأَبْرَصَ وَتَفْعَلُ وَتَفْعَلُ . فَقَالَ إِنِّي لاَ أَشْفِي أَحَدًا إِنَّمَا يَشْفِي اللَّهُ . فَأَخَذَهُ فَلَمْ يَزَلْ يُعَذِّبُهُ حَتَّى دَلَّ عَلَى الرَّاهِبِ فَجِيءَ بِالرَّاهِبِ فَقِيلَ لَهُ ارْجِعْ عَنْ دِينِكَ . فَأَبَى فَدَعَا بِالْمِئْشَارِ فَوَضَعَ الْمِئْشَارَ فِي مَفْرِقِ رَأْسِهِ فَشَقَّهُ حَتَّى وَقَعَ شِقَّاهُ ثُمَّ جِيءَ بِجَلِيسِ الْمَلِكِ فَقِيلَ لَهُ ارْجِعْ عَنْ دِينِكَ . فَأَبَى فَوَضَعَ الْمِئْشَارَ فِي مَفْرِقِ رَأْسِهِ فَشَقَّهُ بِهِ حَتَّى وَقَعَ شِقَّاهُ ثُمَّ جِيءَ بِالْغُلاَمِ فَقِيلَ لَهُ ارْجِعْ عَنْ دِينِكَ . فَأَبَى فَدَفَعَهُ إِلَى نَفَرٍ مِنْ أَصْحَابِهِ فَقَالَ اذْهَبُوا بِهِ إِلَى جَبَلِ كَذَا وَكَذَا فَاصْعَدُوا بِهِ الْجَبَلَ فَإِذَا بَلَغْتُمْ ذُرْوَتَهُ فَإِنْ رَجَعَ عَنْ دِينِهِ وَإِلاَّ فَاطْرَحُوهُ فَذَهَبُوا بِهِ فَصَعِدُوا بِهِ الْجَبَلَ فَقَالَ اللَّهُمَّ اكْفِنِيهِمْ بِمَا شِئْتَ . فَرَجَفَ بِهِمُ الْجَبَلُ فَسَقَطُوا وَجَاءَ يَمْشِي إِلَى الْمَلِكِ فَقَالَ لَهُ الْمَلِكُ مَا فَعَلَ أَصْحَابُكَ قَالَ كَفَانِيهِمُ اللَّهُ . فَدَفَعَهُ إِلَى نَفَرٍ مِنْ أَصْحَابِهِ فَقَالَ اذْهَبُوا بِهِ فَاحْمِلُوهُ فِي قُرْقُورٍ فَتَوَسَّطُوا بِهِ الْبَحْرَ فَإِنْ رَجَعَ عَنْ دِينِهِ وَإِلاَّ فَاقْذِفُوهُ . فَذَهَبُوا بِهِ فَقَالَ اللَّهُمَّ اكْفِنِيهِمْ بِمَا شِئْتَ . فَانْكَفَأَتْ بِهِمُ السَّفِينَةُ فَغَرِقُوا وَجَاءَ يَمْشِي إِلَى الْمَلِكِ فَقَالَ لَهُ الْمَلِكُ مَا فَعَلَ أَصْحَابُكَ قَالَ كَفَانِيهِمُ اللَّهُ . فَقَالَ لِلْمَلِكِ إِنَّكَ لَسْتَ بِقَاتِلِي حَتَّى تَفْعَلَ مَا آمُرُكَ بِهِ . قَالَ وَمَا هُوَ قَالَ تَجْمَعُ النَّاسَ فِي صَعِيدٍ وَاحِدٍ وَتَصْلُبُنِي عَلَى جِذْعٍ ثُمَّ خُذْ سَهْمًا مِنْ كِنَانَتِي ثُمَّ ضَعِ السَّهْمَ فِي كَبِدِ الْقَوْسِ ثُمَّ قُلْ بِاسْمِ اللَّهِ رَبِّ الْغُلاَمِ . ثُمَّ ارْمِنِي فَإِنَّكَ إِذَا فَعَلْتَ ذَلِكَ قَتَلْتَنِي . فَجَمَعَ النَّاسَ فِي صَعِيدٍ وَاحِدٍ وَصَلَبَهُ عَلَى جِذْعٍ ثُمَّ أَخَذَ سَهْمًا مِنْ كِنَانَتِهِ ثُمَّ وَضَعَ السَّهْمَ فِي كَبِدِ الْقَوْسِ ثُمَّ قَالَ بِاسْمِ اللَّهِ رَبِّ الْغُلاَمِ . ثُمَّ رَمَاهُ فَوَقَعَ السَّهْمُ فِي صُدْغِهِ فَوَضَعَ يَدَهُ فِي صُدْغِهِ فِي مَوْضِعِ السَّهْمِ فَمَاتَ فَقَالَ النَّاسُ آمَنَّا بِرَبِّ الْغُلاَمِ آمَنَّا بِرَبِّ الْغُلاَمِ آمَنَّا بِرَبِّ الْغُلاَمِ . فَأُتِيَ الْمَلِكُ فَقِيلَ لَهُ أَرَأَيْتَ مَا كُنْتَ تَحْذَرُ قَدْ وَاللَّهِ نَزَلَ بِكَ حَذَرُكَ قَدْ آمَنَ النَّاسُ . فَأَمَرَ بِالأُخْدُودِ فِي أَفْوَاهِ السِّكَكِ فَخُدَّتْ وَأَضْرَمَ النِّيرَانَ وَقَالَ مَنْ لَمْ يَرْجِعْ عَنْ دِينِهِ فَأَحْمُوهُ فِيهَا . أَوْ قِيلَ لَهُ اقْتَحِمْ . فَفَعَلُوا حَتَّى جَاءَتِ امْرَأَةٌ وَمَعَهَا صَبِيٌّ لَهَا فَتَقَاعَسَتْ أَنْ تَقَعَ فِيهَا فَقَالَ لَهَا الْغُلاَمُ يَا أُمَّهِ اصْبِرِي فَإِنَّكِ عَلَى الْحَقِّ " .
Бизга Ҳаддоб ибн Холид ривоят қилди, бизга Ҳаммод ибн Салама ривоят қилди, бизга Собит Абдурраҳмон ибн Абу Лайладан, у Суҳайбдан ривоят қилди. Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) дедилар: «Сизлардан олдингилар ичида бир подшоҳ бўлиб, унинг бир сеҳргари бор эди. У кексайгач, подшоҳга: ‹Мен кексайдим, менга бир бола юбор, мен унга сеҳрни ўргатаман› деди. У эса унга ўргатиши учун бир бола юборди. Боланинг йўлида бир роҳиб бор эди, у келганида унинг олдида ўтириб, сўзини эшитди ва бу унга ёқиб қолди. Шундай қилиб, у сеҳргар олдига борганида роҳибнинг олдидан ўтиб, унинг олдида ўтирар, сўнг сеҳргар олдига борганида (кечиккани учун) уни урар эди. У буни роҳибга шикоят қилди. Роҳиб: ‹Сеҳргардан қўрқсанг, ‹Аҳлим ушлаб қолди› деб айт; аҳлингдан қўрқсанг, ‹Сеҳргар ушлаб қолди› деб айт› деди. Шу ҳолатда у бир кун одамларни тўсиб қўйган улкан жониворнинг олдига келди. У: ‹Бугун биламан, сеҳргар афзалми ёки роҳиб афзалми› деди. Сўнг бир тош олиб: ‹Аллаҳим, агар роҳибнинг иши Сенга сеҳргарнинг ишидан суюклироқ бўлса, бу жониворни ўлдиргин, токи одамлар ўтиб кетсинлар› деди. Сўнг уни отди ва уни ўлдирди, одамлар ўтиб кетди. У роҳибга келиб хабар берди. Роҳиб унга: ‹Эй ўғилчам, бугун сен мендан афзалсан. Сенинг ишинг мен кўрган даражага етди. Сен синаласан; агар синалсанг, менинг устимга кўрсатма (мени ошкор қилма)› деди. Бола кўр туғилганларни, пес касалини даволар ва одамларни бошқа барча дардлардан тузатар эди. Подшоҳнинг кўр бўлиб қолган ҳамсуҳбатларидан бири буни эшитиб, кўп совғалар билан унинг олдига келди ва: ‹Агар мени шифоласанг, мана бу ерда йиғилган нарсаларнинг ҳаммаси сеники› деди. У: ‹Мен ҳеч кимни шифоламайман, фақат Аллаҳ шифо беради. Агар сен Аллаҳга иймон келтирсанг, мен Аллаҳга дуо қиламан, У сени шифолайди› деди. У Аллаҳга иймон келтирди, Аллаҳ уни шифолади. У подшоҳнинг олдига келиб, аввалгидек ўтирган жойига ўтирди. Подшоҳ унга: ‹Сенга кўзингни ким қайтарди?› деди. У: ‹Роббим› деди. Подшоҳ: ‹Мендан бошқа Роббинг борми?› деди. У: ‹Менинг ҳам, сенинг ҳам Роббинг Аллаҳдир› деди. Шунда подшоҳ уни ушлаб, то бола ҳақида кўрсатиб бергунича қийнайверди. Сўнг бола келтирилди. Подшоҳ унга: ‹Эй ўғилчам, сеҳринг шундай даражага етибдики, кўр туғилганларни, песни шифолайсан ва шундай-шундай ишларни қиласан› деди. У: ‹Мен ҳеч кимни шифоламайман, фақат Аллаҳ шифо беради› деди. Подшоҳ уни ушлаб, то роҳиб ҳақида кўрсатиб бергунича қийнайверди. Сўнг роҳиб келтирилди. Унга: ‹Дийнингдан қайт› дейилди. У бош тортди. Шунда у (подшоҳ) аррани сўраб, аррани унинг бош чоққасига қўйиб, уни иккига бўлиб ташлади, ҳатто икки бўлаги ерга тушди. Сўнг подшоҳнинг ҳамсуҳбати келтирилди. Унга: ‹Дийнингдан қайт› дейилди. У бош тортди. Шунда аррани унинг бош чоққасига қўйиб, уни иккига бўлди, ҳатто икки бўлаги ерга тушди. Сўнг бола келтирилди. Унга: ‹Дийнингдан қайт› дейилди. У бош тортди. Шунда подшоҳ уни ўз одамларидан бир гуруҳга топшириб: ‹Уни фалон-фалон тоғга олиб боринг ва тоғга кўтаринг. Чўққисига етганингизда, агар дийнидан қайтса (қўйиб юборинг), акс ҳолда уни (пастга) ташланг› деди. Улар уни олиб бориб, тоғга кўтаришди. Шунда у: ‹Аллаҳим, уларнинг ёмонлигидан мени хоҳлаганинг билан сақла› деди. Шунда тоғ уларни силкитиб ташлади, улар йиқилиб (ҳалок бўлиб) кетишди, у эса подшоҳнинг олдига юриб келди. Подшоҳ унга: ‹Ҳамроҳларинг нима бўлди?› деди. У: ‹Аллаҳ уларнинг ёмонлигидан мени сақлади› деди. Сўнг уни ўз одамларидан бир гуруҳга топшириб: ‹Уни олиб бориб, бир кемага солинг, денгизнинг ўртасига олиб чиқинг. Агар дийнидан қайтса (қўйиб юборинг), акс ҳолда уни (денгизга) ташланг› деди. Улар уни олиб кетишди. Шунда у: ‹Аллаҳим, уларнинг ёмонлигидан мени хоҳлаганинг билан сақла› деди. Шунда кема ағдарилиб, улар ғарқ бўлдилар, у эса подшоҳнинг олдига юриб келди. Подшоҳ унга: ‹Ҳамроҳларинг нима бўлди?› деди. У: ‹Аллаҳ уларнинг ёмонлигидан мени сақлади› деди. Сўнг подшоҳга: ‹Сен, мен сенга буюрган ишни қилмагунча мени ўлдира олмайсан› деди. У: ‹У нима?› деди. У: ‹Одамларни бир ерга йиғасан ва мени дарахт шохига осасан. Сўнг ўқдонимдан бир ўқ олиб, уни ёйнинг ўртасига қўясан, сўнг ‹Бисмиллаҳи Роббил-ғулом (бола Робби бўлмиш Аллаҳ номи билан)› дейсан, сўнг мени отасан. Агар буни қилсанг, мени ўлдирасан› деди. Шунда у одамларни бир ерга йиғди, уни дарахт шохига осди, сўнг ўқдонидан бир ўқ олиб, уни ёйнинг ўртасига қўйди, сўнг ‹Бисмиллаҳи Роббил-ғулом› деди, сўнг уни отди. Ўқ унинг чаккасига тегди, у қўлини чаккасига, ўқ теккан жойга қўйди ва вафот этди. Шунда одамлар: ‹Биз бола Роббига иймон келтирдик, биз бола Роббига иймон келтирдик, биз бола Роббига иймон келтирдик› дейишди. Подшоҳнинг олдига келиб: ‹Ўзинг қўрқаётган нарсани кўрдингми? Валлаҳи, қўрққанинг бошингга тушди, одамлар иймон келтирди› дейилди. Шунда у кўчаларнинг оғзида хандақлар қазишга буюрди ва улар қазилди, оловлар ёқилди. У: ‹Ким дийнидан қайтмаса, уни унга (оловга) ташланг› деди — ёки унга ‹ўзинг сакра (кир)› дейилди. Шундай қилдилар, ҳатто бир аёл ўзининг гўдак чақалоғи билан келди. У оловга тушишдан тортиниб турди. Шунда гўдак унга: ‹Эй онажон, сабр қил, сен ҳақ устидасан› деди.»