أَخْبَرَنَا قُتَيْبَةُ، قَالَ حَدَّثَنَا أَبُو عَوَانَةَ، عَنْ أَبِي يَعْفُورٍ، عَنْ مُصْعَبِ بْنِ سَعْدٍ، قَالَ صَلَّيْتُ إِلَى جَنْبِ أَبِي وَجَعَلْتُ يَدَىَّ بَيْنَ رُكْبَتَىَّ فَقَالَ لِي اضْرِبْ بِكَفَّيْكَ عَلَى رُكْبَتَيْكَ . قَالَ ثُمَّ فَعَلْتُ ذَلِكَ مَرَّةً أُخْرَى فَضَرَبَ يَدِي وَقَالَ إِنَّا قَدْ نُهِينَا عَنْ هَذَا وَأُمِرْنَا أَنْ نَضْرِبَ بِالأَكُفِّ عَلَى الرُّكَبِ .
Бизга Қутайба хабар берди, у деди: бизга Абу Авона ривоят қилди, у Абу Яъфурдан, у Мусъаб ибн Саъддан (ривоят қилдики), у деди: «Мен отамнинг ёнида намоз ўқидим ва қўлларимни икки тиззам орасига қўйдим. У менга: «Икки кафтингни икки тиззангга қўй,» деди. Сўнг мен буни яна бир марта қилдим, шунда у қўлимга урди-да: «Биз бундан қайтарилганмиз ва кафтларимизни тиззаларимизга қўйишга буюрилганмиз,» деди.»