أَخْبَرَنَا مُحَمَّدُ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ بَزِيعٍ، قَالَ حَدَّثَنَا عَبْدُ الأَعْلَى بْنُ عَبْدِ الأَعْلَى، قَالَ حَدَّثَنَا عُبَيْدُ اللَّهِ، - وَهُوَ ابْنُ عُمَرَ - عَنْ أَبِي حَازِمٍ، عَنْ سَهْلِ بْنِ سَعْدٍ، قَالَ انْطَلَقَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يُصْلِحُ بَيْنَ بَنِي عَمْرِو بْنِ عَوْفٍ فَحَضَرَتِ الصَّلاَةُ فَجَاءَ الْمُؤَذِّنُ إِلَى أَبِي بَكْرٍ فَأَمَرَهُ أَنْ يَجْمَعَ النَّاسَ وَيَؤُمَّهُمْ فَجَاءَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَخَرَقَ الصُّفُوفَ حَتَّى قَامَ فِي الصَّفِّ الْمُقَدَّمِ وَصَفَّحَ النَّاسُ بِأَبِي بَكْرٍ لِيُؤْذِنُوهُ بِرَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَكَانَ أَبُو بَكْرٍ لاَ يَلْتَفِتُ فِي الصَّلاَةِ فَلَمَّا أَكْثَرُوا عَلِمَ أَنَّهُ قَدْ نَابَهُمْ شَىْءٌ فِي صَلاَتِهِمْ فَالْتَفَتَ فَإِذَا هُوَ بِرَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَأَوْمَأَ إِلَيْهِ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم أَىْ كَمَا أَنْتَ فَرَفَعَ أَبُو بَكْرٍ يَدَيْهِ فَحَمِدَ اللَّهَ وَأَثْنَى عَلَيْهِ لِقَوْلِ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم ثُمَّ رَجَعَ الْقَهْقَرَى وَتَقَدَّمَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَصَلَّى فَلَمَّا انْصَرَفَ قَالَ لأَبِي بَكْرٍ " مَا مَنَعَكَ إِذْ أَوْمَأْتُ إِلَيْكَ أَنْ تُصَلِّيَ " . فَقَالَ أَبُو بَكْرٍ رضى الله عنه مَا كَانَ يَنْبَغِي لاِبْنِ أَبِي قُحَافَةَ أَنْ يَؤُمَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم . ثُمَّ قَالَ لِلنَّاسِ " مَا بَالُكُمْ صَفَّحْتُمْ إِنَّمَا التَّصْفِيحُ لِلنِّسَاءِ " . ثُمَّ قَالَ " إِذَا نَابَكُمْ شَىْءٌ فِي صَلاَتِكُمْ فَسَبِّحُوا " .
Бизга Муҳаммад ибн Абдуллаҳ ибн Базиъ хабар бериб, деди: бизга Абдул-Аъло ибн Абдул-Аъло ривоят қилди, у деди: бизга Убайдуллаҳ — у Ибн Умардир — Абу Ҳозимдан, у Саҳл ибн Саъддан ривоят қилдики, у деди: «Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) Бану Амр ибн Авф ўртасини сулҳга келтиргани бордилар. Намоз вақти кириб, муаззин Абу Бакрнинг олдига келди ва унга одамларни жамлаб, уларга имомлик қилишни амр этди. Сўнг Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) келдилар ва сафларни ёриб ўтиб, олдинги сафда турдилар. Одамлар Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг келганини билдирмоқ учун Абу Бакрга (қарата) қарсак чала бошлашди. Абу Бакр намозда ўгирилиб қарамас эди. Улар кўпайтиргач, у намозларида бир нарса юз берганини англади ва ўгирилиб қаради-да, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)ни кўрди. Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) унга: «Ўрнингда қол,» дея ишора қилдилар. Абу Бакр Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг сўзлари учун қўлларини кўтариб, Аллаҳга ҳамд айтди ва Унга сано айтди. Сўнг орқасига (тисарилиб) чекинди, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) олдинга ўтиб намоз ўқидилар. Тугатганларидан кейин Абу Бакрга: «Мен сенга ишора қилганимда, намозни давом эттиришингдан сени нима тўсди?» дедилар. Абу Бакр (розияллаҳу анҳу): «Абу Қуҳофанинг ўғлига Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га имомлик қилиш лойиқ эмас эди,» деди. Сўнг (Расулуллаҳ) одамларга: «Нега қарсак чалдингиз? Қарсак чалиш фақат аёллар учундир,» дедилар. Сўнг: «Намозингизда бирор нарса юз берса, тасбеҳ айтинг (СубҳанАллаҳ, денглар),» дедилар.»