Тутилиш намозининг саждасида айтиладиган дуо

Kusuf kitobi · 1 ҳадис

باب الْقَوْلِ فِي السُّجُودِ فِي صَلاَةِ الْكُسُوفِ

أَخْبَرَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ مُحَمَّدِ بْنِ عَبْدِ الرَّحْمَنِ بْنِ الْمِسْوَرِ الزُّهْرِيُّ، قَالَ حَدَّثَنَا غُنْدَرٌ، عَنْ شُعْبَةَ، عَنْ عَطَاءِ بْنِ السَّائِبِ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ عَمْرٍو، قَالَ كَسَفَتِ الشَّمْسُ عَلَى عَهْدِ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَصَلَّى رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَأَطَالَ الْقِيَامَ ثُمَّ رَكَعَ فَأَطَالَ الرُّكُوعَ ثُمَّ رَفَعَ فَأَطَالَ - قَالَ شُعْبَةُ وَأَحْسَبُهُ قَالَ فِي السُّجُودِ نَحْوَ ذَلِكَ - وَجَعَلَ يَبْكِي فِي سُجُودِهِ وَيَنْفُخُ وَيَقُولُ ‏"‏ رَبِّ لَمْ تَعِدْنِي هَذَا وَأَنَا أَسْتَغْفِرُكَ لَمْ تَعِدْنِي هَذَا وَأَنَا فِيهِمْ ‏"‏ ‏.‏ فَلَمَّا صَلَّى قَالَ ‏"‏ عُرِضَتْ عَلَىَّ الْجَنَّةُ حَتَّى لَوْ مَدَدْتُ يَدِي تَنَاوَلْتُ مِنْ قُطُوفِهَا وَعُرِضَتْ عَلَىَّ النَّارُ فَجَعَلْتُ أَنْفُخُ خَشْيَةَ أَنْ يَغْشَاكُمْ حَرُّهَا وَرَأَيْتُ فِيهَا سَارِقَ بَدَنَتَىْ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَرَأَيْتُ فِيهَا أَخَا بَنِي دُعْدُعٍ سَارِقَ الْحَجِيجِ فَإِذَا فُطِنَ لَهُ قَالَ هَذَا عَمَلُ الْمِحْجَنِ وَرَأَيْتُ فِيهَا امْرَأَةً طَوِيلَةً سَوْدَاءَ تُعَذَّبُ فِي هِرَّةٍ رَبَطَتْهَا فَلَمْ تُطْعِمْهَا وَلَمْ تَسْقِهَا وَلَمْ تَدَعْهَا تَأْكُلُ مِنْ خَشَاشِ الأَرْضِ حَتَّى مَاتَتْ وَإِنَّ الشَّمْسَ وَالْقَمَرَ لاَ يَنْكَسِفَانِ لِمَوْتِ أَحَدٍ وَلاَ لِحَيَاتِهِ وَلَكِنَّهُمَا آيَتَانِ مِنْ آيَاتِ اللَّهِ فَإِذَا انْكَسَفَتْ إِحْدَاهُمَا - أَوْ قَالَ فَعَلَ أَحَدُهُمَا شَيْئًا مِنْ ذَلِكَ - فَاسْعَوْا إِلَى ذِكْرِ اللَّهِ عَزَّ وَجَلَّ ‏"‏ ‏.‏

Бизга Абдуллаҳ ибн Муҳаммад ибн Абдурраҳмон ибн ал-Мисвар аз-Зуҳрий хабар бериб, деди: бизга Ғундар Шуъбадан, у Ато ибн ас-Соибдан, у отасидан, у Абдуллаҳ ибн Амр (розияллаҳу анҳумо)дан ривоят қилдики, у деди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) замонида Қуёш тутилди. Бас, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) намоз ўқиб, қиёмни узайтирдилар, сўнг рукуъ қилиб, рукуъни узайтирдилар, сўнг (бошларини) кўтариб узайтирдилар — Шуъба деди: гумонимча у: саждада ҳам шунга яқин (қилдилар), деди — ва саждаларида йиғлай ва пуфлай бошлаб: «Эй Раббим, мен Сендан мағфират сўраб турганимда буни менга ваъда қилмаган эдинг; мен улар ичида (яъни умматим ичида) бўла туриб буни менга ваъда қилмаган эдинг,» дердилар. Намозни ўқиб бўлгач, дедилар: «Менга жаннат кўрсатилди, ҳатто қўлимни чўзсам, унинг меваларидан ола олардим. Ва менга дўзах кўрсатилди, унинг иссиғи сизларни қоплаб олишидан қўрқиб, (уни) пуфлай бошладим. Мен у (дўзах)да Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг икки туясини ўғирлаган ўғрини кўрдим, ва у ерда Бану Дуъдуънинг биродари — ҳожиларнинг (молини) ўғирловчини кўрдим; у ушланиб қолинганда: Бу эгри таёқнинг иши, дерди. Ва у ерда азобланаётган узун, қора аёлни кўрдим — у бир мушукни боғлаб қўйган, унга таом ҳам бермаган, сув ҳам бермаган, ер ҳашаротларидан ейишига ҳам қўймаган эди, токи у ўлиб кетди. Албатта Қуёш ва Ой ҳеч кимнинг ўлими ёки ҳаёти учун тутилмайди, лекин улар Аллаҳнинг оятларидан икки оятдир. Бас, улардан бири тутилса — ёки: улардан бири шундай бирор иш қилса, деди — Азза ва Жалла Аллаҳни зикр қилишга шошилинглар,» дедилар.