أَخْبَرَنَا قُتَيْبَةُ، قَالَ حَدَّثَنَا سُفْيَانُ، عَنِ الزُّهْرِيِّ، عَنْ أَنَسٍ، قَالَ آخِرُ نَظْرَةٍ نَظَرْتُهَا إِلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم كَشَفَ السِّتَارَةَ وَالنَّاسُ صُفُوفٌ خَلْفَ أَبِي بَكْرٍ رضى الله عنه فَأَرَادَ أَبُو بَكْرٍ أَنْ يَرْتَدَّ فَأَشَارَ إِلَيْهِمْ أَنِ امْكُثُوا وَأَلْقَى السِّجْفَ وَتُوُفِّيَ مِنْ آخِرِ ذَلِكَ الْيَوْمِ وَذَلِكَ يَوْمُ الاِثْنَيْنِ .
Бизга Қутайба хабар берди, у деди: бизга Суфён ривоят қилди, у Зуҳрийдан, у Анасдан (ривоят қилдики), у деди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га қаратган охирги нигоҳимда, улар пардани кўтардилар, одамлар эса Абу Бакр (розияллаҳу анҳу)нинг ортида саф-саф бўлиб турган эди. Абу Бакр (олдинга) чекинмоқчи бўлди, аммо улар: «Ўрнингизда тураверинглар,» деб ишора қилдилар ва пардани туширдилар. Ўша куннинг охирида вафот этдилар, ва у душанба куни эди.