أَخْبَرَنَا مُحَمَّدُ بْنُ رَافِعٍ، قَالَ أَنْبَأَنَا عَبْدُ الرَّزَّاقِ، قَالَ أَنْبَأَنَا ابْنُ جُرَيْجٍ، قَالَ سَمِعْتُ نَافِعًا، يَزْعُمُ أَنَّ ابْنَ عُمَرَ، صَلَّى عَلَى تِسْعِ جَنَائِزَ جَمِيعًا فَجَعَلَ الرِّجَالَ يَلُونَ الإِمَامَ وَالنِّسَاءَ يَلِينَ الْقِبْلَةَ فَصَفَّهُنَّ صَفًّا وَاحِدًا وَوُضِعَتْ جَنَازَةُ أُمِّ كُلْثُومٍ بِنْتِ عَلِيٍّ امْرَأَةِ عُمَرَ بْنِ الْخَطَّابِ وَابْنٍ لَهَا يُقَالُ لَهُ زَيْدٌ وُضِعَا جَمِيعًا وَالإِمَامُ يَوْمَئِذٍ سَعِيدُ بْنُ الْعَاصِ وَفِي النَّاسِ ابْنُ عُمَرَ وَأَبُو هُرَيْرَةَ وَأَبُو سَعِيدٍ وَأَبُو قَتَادَةَ فَوُضِعَ الْغُلاَمُ مِمَّا يَلِي الإِمَامَ فَقَالَ رَجُلٌ فَأَنْكَرْتُ ذَلِكَ فَنَظَرْتُ إِلَى ابْنِ عَبَّاسٍ وَأَبِي هُرَيْرَةَ وَأَبِي سَعِيدٍ وَأَبِي قَتَادَةَ فَقُلْتُ مَا هَذَا قَالُوا هِيَ السُّنَّةُ .
Бизга Муҳаммад ибн Рофиъ хабар бериб, деди: бизга Абдурраззоқ хабар бериб, деди: бизга ибн Журайж хабар бериб, деди: мен Нофиънинг шундай деганини эшитдим: ибн Умар тўққизта жанозага бирваракайига (жаноза) намозини ўқиди. У эркакларни имомга яқин, аёлларни қиблага яқин қилди ва уларни (аёлларни) бир саф қилиб қўйди. Умм Кулсум бинт Али — Умар ибн ал-Хаттобнинг хотини — жанозаси ва унинг Зайд деб аталувчи ўғлининг (жанозаси) бирга қўйилди. Ўша куни имом Саид ибн ал-Ос эди, одамлар орасида эса ибн Умар, Абу Ҳурайра, Абу Саид ва Абу Қатода (розияллаҳу анҳум) бор эди. Бола имомга яқин (томонга) қўйилди. Бир киши деди: мен буни инкор қилиб (ажабланиб), ибн Аббос, Абу Ҳурайра, Абу Саид ва Абу Қатодага қарадим ва: «Бу нима?» дедим. Улар: «У Суннатдир,» дедилар.