أَخْبَرَنَا عَلِيُّ بْنُ حُجْرٍ، قَالَ حَدَّثَنَا إِسْمَاعِيلُ، قَالَ أَنْبَأَنَا جَعْفَرُ بْنُ مُحَمَّدٍ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ جَابِرٍ، أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم ذَهَبَ إِلَى الصَّفَا فَرَقِيَ عَلَيْهَا حَتَّى بَدَا لَهُ الْبَيْتُ ثُمَّ وَحَّدَ اللَّهَ عَزَّ وَجَلَّ وَكَبَّرَهُ وَقَالَ " لاَ إِلَهَ إِلاَّ اللَّهُ وَحْدَهُ لاَ شَرِيكَ لَهُ لَهُ الْمُلْكُ وَلَهُ الْحَمْدُ يُحْيِي وَيُمِيتُ وَهُوَ عَلَى كُلِّ شَىْءٍ قَدِيرٌ " . ثُمَّ مَشَى حَتَّى إِذَا انْصَبَّتْ قَدَمَاهُ سَعَى حَتَّى إِذَا صَعِدَتْ قَدَمَاهُ مَشَى حَتَّى أَتَى الْمَرْوَةَ فَفَعَلَ عَلَيْهَا كَمَا فَعَلَ عَلَى الصَّفَا حَتَّى قَضَى طَوَافَهُ .
Бизга Али ибн Ҳужр хабар бериб, деди: бизга Исмоил ривоят қилиб, деди: бизга Жаъфар ибн Муҳаммад хабар бериб, у отасидан, у Жобирдан (ривоят қилдики), Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) Сафога бордилар, унга чиқдилар, ҳатто Байт уларга кўриниб турди, сўнг Аллаҳ азза ва жаллани ягона деб (тавҳид айтиб), Унга такбир айтдилар ва: «Ла илаҳа иллаллаҳу ваҳдаҳу ла шарика лаҳ, лаҳул-мулку ва лаҳул-ҳамду, юҳйи ва юмиту ва ҳува ала кулли шайъин қадир (Аллаҳдан ўзга илоҳ йўқ, У ёлғиз, Унинг шериги йўқ, мулк Уники ва ҳамд Уники, У тирилтирар ва ўлдирар, У ҳар нарсага қодирдир),» дедилар. Сўнг юрдилар, ҳатто оёқлари (сойлик тубига) етганда саъй қилдилар (чопдилар), оёқлари (яна юқорига) кўтарилганда юрдилар, ҳатто Марвага келдилар, унда Сафода қилганларидек қилдилар, ҳатто тавофларини (саъйларини) адо этгунларича (давом эттирдилар).