أَخْبَرَنَا يُونُسُ بْنُ عَبْدِ الأَعْلَى، قَالَ أَخْبَرَنِي أَشْهَبُ، قَالَ أَخْبَرَنِي مَالِكٌ، أَنَّ ابْنَ شِهَابٍ، حَدَّثَهُ عَنْ سَالِمِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ، قَالَ كَتَبَ عَبْدُ الْمَلِكِ بْنُ مَرْوَانَ إِلَى الْحَجَّاجِ بْنِ يُوسُفَ يَأْمُرُهُ أَنْ لاَ، يُخَالِفَ ابْنَ عُمَرَ فِي أَمْرِ الْحَجِّ فَلَمَّا كَانَ يَوْمُ عَرَفَةَ جَاءَهُ ابْنُ عُمَرَ حِينَ زَالَتِ الشَّمْسُ وَأَنَا مَعَهُ فَصَاحَ عِنْدَ سُرَادِقِهِ أَيْنَ هَذَا فَخَرَجَ إِلَيْهِ الْحَجَّاجُ وَعَلَيْهِ مِلْحَفَةٌ مُعَصْفَرَةٌ فَقَالَ لَهُ مَا لَكَ يَا أَبَا عَبْدِ الرَّحْمَنِ قَالَ الرَّوَاحَ إِنْ كُنْتَ تُرِيدُ السُّنَّةَ . فَقَالَ لَهُ هَذِهِ السَّاعَةَ فَقَالَ لَهُ نَعَمْ . فَقَالَ أُفِيضُ عَلَىَّ مَاءً ثُمَّ أَخْرُجُ إِلَيْكَ . فَانْتَظَرَهُ حَتَّى خَرَجَ فَسَارَ بَيْنِي وَبَيْنَ أَبِي فَقُلْتُ إِنْ كُنْتَ تُرِيدُ أَنْ تُصِيبَ السُّنَّةَ فَاقْصُرِ الْخُطْبَةَ وَعَجِّلِ الْوُقُوفَ . فَجَعَلَ يَنْظُرُ إِلَى ابْنِ عُمَرَ كَيْمَا يَسْمَعَ ذَلِكَ مِنْهُ فَلَمَّا رَأَى ذَلِكَ ابْنُ عُمَرَ قَالَ صَدَقَ .
Бизга Юнус ибн Абдул-Аъло хабар берди, у деди: менга Ашҳаб хабар бериб деди: менга Молик хабар берди, унга Ибн Шиҳоб Солим ибн Абдуллаҳдан ривоят қилиб дедики: Абдулмалик ибн Марвон Ҳажжож ибн Юсуфга хат ёзиб, уни ҳаж ишида Ибн Умарга мухолиф бўлмасликка буюрди. Арафа куни бўлганида, қуёш оғганида Ибн Умар унинг олдига келди, мен ҳам у билан бирга эдим. У Ҳажжожнинг чодири олдида: «Бу (одам) қани?» деб ҳайқирди. Ҳажжож унинг олдига чиқди, устида сафрон билан бўялган чойшаб (либос) бор эди. У: «Сенга нима бўлди, эй Абу Абдурраҳмон?» деди. У: «Агар суннатни хоҳласанг, (Арафага) йўлга чиқишни (хоҳлайман),» деди. У унга: «Шу соатдами?» деди. У: «Ҳа,» деди. У: «Устимга сув қуйдириб (ғусл қилиб), кейин олдингга чиқаман,» деди. (Ибн Умар) уни чиққунига қадар кутди, сўнг у мен билан отамнинг орасидан юрди. Мен: «Агар суннатга тўғри келишни хоҳласанг, хутбани қисқа қил ва вуқуфни (Арафада туришни) тезлат,» дедим. У буни ундан эшитиши учун Ибн Умарга қарай бошлади. Ибн Умар буни кўрганида: «Рост айтди,» деди.