أَخْبَرَنَا الْقَاسِمُ بْنُ زَكَرِيَّا بْنِ دِينَارٍ، قَالَ حَدَّثَنَا مُصْعَبُ بْنُ الْمِقْدَامِ، عَنِ الْحَسَنِ، - يَعْنِي ابْنَ صَالِحٍ - عَنْ شُعْبَةَ، عَنْ قَتَادَةَ، عَنْ أَنَسٍ، قَالَ لَقَدْ رَأَيْتُهُ - يَعْنِي النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم - يَذْبَحُهُمَا بِيَدِهِ وَاضِعًا عَلَى صِفَاحِهِمَا قَدَمَهُ يُسَمِّي وَيُكَبِّرُ كَبْشَيْنِ أَمْلَحَيْنِ أَقْرَنَيْنِ .
Бизга Қосим ибн Закариё ибн Динор хабар берди, у деди: бизга Мусъаб ибн ал-Миқдом ривоят қилди, ал-Ҳасандан — яъни ибн Солиҳдан — у Шуъбадан, у Қатодадан, у Анасдан (ривоят қилдики), у деди: «Албатта мен у зотнинг — яъни Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг — уларни ўз қўллари билан, оёғини уларнинг ён томонларига қўйган ҳолда, Аллаҳнинг исмини зикр қилиб ва такбир айтиб сўйганларини кўрдим; иккита оқ-қора, шохли қўчқорни.»