باب مَا جَاءَ فِي الْغُسْلِ مِنَ الْجَنَابَةِ
حَدَّثَنَا هَنَّادٌ، حَدَّثَنَا وَكِيعٌ، عَنِ الأَعْمَشِ، عَنْ سَالِمِ بْنِ أَبِي الْجَعْدِ، عَنْ كُرَيْبٍ، عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ، عَنْ خَالَتِهِ، مَيْمُونَةَ قَالَتْ وَضَعْتُ لِلنَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم غُسْلاً فَاغْتَسَلَ مِنَ الْجَنَابَةِ فَأَكْفَأَ الإِنَاءَ بِشِمَالِهِ عَلَى يَمِينِهِ فَغَسَلَ كَفَّيْهِ ثُمَّ أَدْخَلَ يَدَهُ فِي الإِنَاءِ فَأَفَاضَ عَلَى فَرْجِهِ ثُمَّ دَلَكَ بِيَدِهِ الْحَائِطَ أَوِ الأَرْضَ ثُمَّ مَضْمَضَ وَاسْتَنْشَقَ وَغَسَلَ وَجْهَهُ وَذِرَاعَيْهِ ثُمَّ أَفَاضَ عَلَى رَأْسِهِ ثَلاَثًا ثُمَّ أَفَاضَ عَلَى سَائِرِ جَسَدِهِ ثُمَّ تَنَحَّى فَغَسَلَ رِجْلَيْهِ . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ . وَفِي الْبَابِ عَنْ أُمِّ سَلَمَةَ وَجَابِرٍ وَأَبِي سَعِيدٍ وَجُبَيْرِ بْنِ مُطْعِمٍ وَأَبِي هُرَيْرَةَ .
Бизга Ҳаннод ривоят қилди, бизга Вакииъ ривоят қилди, ал-Аъмашдан, у Солим ибн Абул-Жаъддан, у Курайбдан, у Ибн Аббосдан, у унинг холаси Маймуна (розияллаҳу анҳо)дан (ривоят қилиб) деди: мен Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га ғусл (учун сув) қўйдим, у киши жунубликдан ғусл қилдилар: идишни чап қўллари билан ўнг қўлларига ағдариб, икки кафтларини ювдилар, сўнг қўлларини идишга солиб авратларига сув қуйдилар, сўнг қўлларини деворга ёки ерга ишқаладилар, сўнг оғиз ва бурунларига сув олиб чайдилар, юзлари ва икки билакларини ювдилар, сўнг бошларига уч марта сув қуйдилар, сўнг бутун таналарига сув қуйдилар, сўнг ўша жойдан силжиб икки оёқларини ювдилар. Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасан саҳиҳдир. Бу бобда Умму Салама, Жобир, Абу Саид, Жубайр ибн Мутъим ва Абу Ҳурайрадан (ҳам ҳадис) бор.
حَدَّثَنَا ابْنُ أَبِي عُمَرَ، حَدَّثَنَا سُفْيَانُ بْنُ عُيَيْنَةَ، عَنْ هِشَامِ بْنِ عُرْوَةَ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ عَائِشَةَ، قَالَتْ كَانَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم إِذَا أَرَادَ أَنْ يَغْتَسِلَ مِنَ الْجَنَابَةِ بَدَأَ فَغَسَلَ يَدَيْهِ قَبْلَ أَنْ يُدْخِلَهُمَا الإِنَاءَ ثُمَّ غَسَلَ فَرْجَهُ وَيَتَوَضَّأُ وُضُوءَهُ لِلصَّلاَةِ ثُمَّ يُشَرِّبُ شَعْرَهُ الْمَاءَ ثُمَّ يَحْثِي عَلَى رَأْسِهِ ثَلاَثَ حَثَيَاتٍ " . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ . وَهُوَ الَّذِي اخْتَارَهُ أَهْلُ الْعِلْمِ فِي الْغُسْلِ مِنَ الْجَنَابَةِ أَنَّهُ يَتَوَضَّأُ وُضُوءَهُ لِلصَّلاَةِ ثُمَّ يُفْرِغُ عَلَى رَأْسِهِ ثَلاَثَ مَرَّاتٍ ثُمَّ يُفِيضُ الْمَاءَ عَلَى سَائِرِ جَسَدِهِ ثُمَّ يَغْسِلُ قَدَمَيْهِ . وَالْعَمَلُ عَلَى هَذَا عِنْدَ أَهْلِ الْعِلْمِ وَقَالُوا إِنِ انْغَمَسَ الْجُنُبُ فِي الْمَاءِ وَلَمْ يَتَوَضَّأْ أَجْزَأَهُ وَهُوَ قَوْلُ الشَّافِعِيِّ وَأَحْمَدَ وَإِسْحَاقَ .
Бизга Ибн Абу Умар ривоят қилди, бизга Суфён ибн Уяйна ривоят қилди, Ҳишом ибн Урвадан, у отасидан, у Оиша (розияллаҳу анҳо)дан (ривоят қилиб) деди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) жунубликдан ғусл қилмоқчи бўлганларида, аввал қўлларини идишга солишдан олдин уларни ювардилар, сўнг авратларини ювардилар ва намоз таҳоратидек таҳорат олардилар, сўнг сочларига сув едирардилар (сингдирардилар), сўнг бошларига уч ҳовуч (сув) қуярдилар. Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасан саҳиҳдир. Илм аҳли жунубликдан ғусл қилишда шуни ихтиёр қилганлар: у намоз таҳоратидек таҳорат олади, сўнг бошига уч марта (сув) қуяди, сўнг бутун танасига сув қуяди, сўнг икки оёғини ювади. Илм аҳли ҳузурида амал шу асосдадир; улар: агар жунуб киши сувга шўнғиса-ю таҳорат олмаса, унга кифоя қилади, деганлар; бу Шофеий, Аҳмад ва Ишоқнинг сўзидир.