حَدَّثَنَا ابْنُ أَبِي عُمَرَ، حَدَّثَنَا وَكِيعٌ، عَنْ زَكَرِيَّا، عَنِ الشَّعْبِيِّ، عَنْ جَابِرِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ، أَنَّهُ بَاعَ مِنَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم بَعِيرًا وَاشْتَرَطَ ظَهْرَهُ إِلَى أَهْلِهِ . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ وَقَدْ رُوِيَ مِنْ غَيْرِ وَجْهٍ عَنْ جَابِرٍ . وَالْعَمَلُ عَلَى هَذَا عِنْدَ بَعْضِ أَهْلِ الْعِلْمِ مِنْ أَصْحَابِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم وَغَيْرِهِمْ . يَرَوْنَ الشَّرْطَ فِي الْبَيْعِ جَائِزًا إِذَا كَانَ شَرْطًا وَاحِدًا . وَهُوَ قَوْلُ أَحْمَدَ وَإِسْحَاقَ . وَقَالَ بَعْضُ أَهْلِ الْعِلْمِ لاَ يَجُوزُ الشَّرْطُ فِي الْبَيْعِ وَلاَ يَتِمُّ الْبَيْعُ إِذَا كَانَ فِيهِ شَرْطٌ .
Бизга Ибн Абу Умар ривоят қилди, бизга Вакииъ Закариёдан, у Шаъбийдан, у Жобир ибн Абдуллаҳ (розияллаҳу анҳумо)дан ривоят қилдики, у Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га бир туяни сотган ва унинг устига аҳлига (уйига) етиб олгунча миниб боришни шарт қилган. Абу Исо (Термизий) деди: Бу ҳадис ҳасан саҳиҳ ҳадисдир, ва Жобирдан бир неча йўл билан ривоят қилинган. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг саҳобалари ва бошқа илм аҳлидан баъзилари ҳузурида амал шунга биноандир: улар савдода бир шарт бўлса, шартни жоиз деб биладилар. Бу Аҳмад ва Исъҳоқнинг сўзидир. Баъзи илм аҳли: «Савдода шарт жоиз эмас, агар унда шарт бўлса, савдо тўлиқ (мукаммал) бўлмайди,» дедилар.