Иқома айтилганда фақат фарз намоз

Namoz kitobi · 1 ҳадис

باب مَا جَاءَ ‏"‏ إِذَا أُقِيمَتِ الصَّلاَةُ فَلاَ صَلاَةَ إِلاَّ الْمَكْتُوبَةُ ‏"‏

حَدَّثَنَا أَحْمَدُ بْنُ مَنِيعٍ، حَدَّثَنَا رَوْحُ بْنُ عُبَادَةَ، حَدَّثَنَا زَكَرِيَّا بْنُ إِسْحَاقَ، حَدَّثَنَا عَمْرُو بْنُ دِينَارٍ، قَالَ سَمِعْتُ عَطَاءَ بْنَ يَسَارٍ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ، قَالَ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم ‏ "‏ إِذَا أُقِيمَتِ الصَّلاَةُ فَلاَ صَلاَةَ إِلاَّ الْمَكْتُوبَةُ ‏"‏ ‏.‏ قَالَ وَفِي الْبَابِ عَنِ ابْنِ بُحَيْنَةَ وَعَبْدِ اللَّهِ بْنِ عَمْرٍو وَعَبْدِ اللَّهِ بْنِ سَرْجِسَ وَابْنِ عَبَّاسٍ وَأَنَسٍ ‏.‏ قَالَ أَبُو عِيسَى حَدِيثُ أَبِي هُرَيْرَةَ حَدِيثٌ حَسَنٌ ‏.‏ وَهَكَذَا رَوَى أَيُّوبُ وَوَرْقَاءُ بْنُ عُمَرَ وَزِيَادُ بْنُ سَعْدٍ وَإِسْمَاعِيلُ بْنُ مُسْلِمٍ وَمُحَمَّدُ بْنُ جُحَادَةَ عَنْ عَمْرِو بْنِ دِينَارٍ عَنْ عَطَاءِ بْنِ يَسَارٍ عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم ‏.‏ وَرَوَى حَمَّادُ بْنُ زَيْدٍ وَسُفْيَانُ بْنُ عُيَيْنَةَ عَنْ عَمْرِو بْنِ دِينَارٍ فَلَمْ يَرْفَعَاهُ ‏.‏ وَالْحَدِيثُ الْمَرْفُوعُ أَصَحُّ عِنْدَنَا ‏.‏ وَالْعَمَلُ عَلَى هَذَا عِنْدَ بَعْضِ أَهْلِ الْعِلْمِ مِنْ أَصْحَابِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم وَغَيْرِهِمْ إِذَا أُقِيمَتِ الصَّلاَةُ أَنْ لاَ يُصَلِّيَ الرَّجُلُ إِلاَّ الْمَكْتُوبَةَ ‏.‏ وَبِهِ يَقُولُ سُفْيَانُ الثَّوْرِيُّ وَابْنُ الْمُبَارَكِ وَالشَّافِعِيُّ وَأَحْمَدُ وَإِسْحَاقُ ‏.‏ وَقَدْ رُوِيَ هَذَا الْحَدِيثُ عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم مِنْ غَيْرِ هَذَا الْوَجْهِ رَوَاهُ عَيَّاشُ بْنُ عَبَّاسٍ الْقِتْبَانِيُّ الْمِصْرِيُّ عَنْ أَبِي سَلَمَةَ عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم نَحْوَ هَذَا ‏.‏

Бизга Аҳмад ибн Манииъ ривоят қилди, бизга Равҳ ибн Убода ривоят қилди, бизга Закариё ибн Ишоқ ривоят қилди, бизга Амр ибн Динор ривоят қилиб, деди: Мен Ато ибн Ясордан эшитдим, у Абу Ҳурайрадан (ривоят қилдики), у деди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Намозга иқомат айтилса, фарз (намоз)дан бошқа намоз йўқдир,» дедилар. (Абу Исо) деди: бу бобда Ибн Буҳайна, Абдуллаҳ ибн Амр, Абдуллаҳ ибн Саржис, Ибн Аббос ва Анасдан (ҳам ривоятлар) бор. Абу Исо (Термизий) деди: Абу Ҳурайранинг ҳадиси ҳасан ҳадисдир. Шундай қилиб Айюб, Варқо ибн Умар, Зиёд ибн Саъд, Исмоил ибн Муслим ва Муҳаммад ибн Жуҳода Амр ибн Динордан, у Ато ибн Ясордан, у Абу Ҳурайрадан, у Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан (ривоят қилдилар). Ҳаммод ибн Зайд ва Суфён ибн Уяйна эса Амр ибн Динордан ривоят қилиб, уни марфуъ қилмадилар (Набийга уламадилар). Марфуъ ҳадис бизнинг олдимизда саҳиҳроқдир. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг саҳобаларидан ва бошқалардан баъзи илм аҳли олдида амал шу бўйичадир: намозга иқомат айтилса, киши фарз (намоз)дан бошқасини ўқимайди. Суфён ас-Саврий, Ибн ал-Муборак, Шофиъий, Аҳмад ва Ишоқ ҳам шуни айтадилар. Бу ҳадис Абу Ҳурайрадан, у Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан бошқа йўналишдан ҳам ривоят қилинган: уни Айёш ибн Аббос ал-Қитбоний ал-Мисрий Абу Саламадан, у Абу Ҳурайрадан, у Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан шунга ўхшаш (тарзда) ривоят қилган.